Sigurnih prostora za žene, iako govorimo o 2021. godini, je malo, bilo da govorimo o fizičkom, bilo o virtuelnom prostoru. Po mnogim istraživanjima taj prostor postao je još suženiji tokom pandemije – institucije ne reaguju adekvatno (ili nikako?), a žene i dalje nemaju kome da se obrate.
Kolektiv Ženska solidarnost je javno počeo da govori upravo u prethodnih godinu dana o različitim problemima sa kojima se žene susreću. Iako, kao neformalna grupa, postoje od 2018. godine, postale su vidljive kada su ukazale na netačan podatak o broju abortusa, koji je iznet na jednom od TV kanala sa nacionalnom frekvencijom. U medijima ispred ovog kolektiva govori mlada aktivistkinja Jelena Riznić, koja je već godinama unazad poznata u aktivističkim krugovima.
Jelena je od nedavno doktorantkinja na Filozofskom fakultetu, ali se feministkičkim temama bavi još od srednje škole. Iako se vrlo često suočava sa različitim uvredama, zastrašivanjima, pa čak i pretnjama tužbama zbog svog angažovanja, nepokolebljiva je u borbi za prava žena i feminizam, kako kaže, posmatra kao svoju dužnost.
Iako je tema o kojima bismo sa Jelenom mogli da razgovaramo jako mnogo, ovog puta razgovor smo usmerili na goruće probleme sa kojima se žene suočavaju, ženske kolektive, društvene pritiske i neprestanu borbu.
Jelena Riznić
Kada si prvi put počela da se baviš feminističkim temama?
Jelena Riznić: Često razmišljam o počecima, jer bilo je više faktora – onog trenutka kada se pobuniš protiv toga što ti moraš da čistiš u kući, a tvoj brat ne, rađa se mala feministkinja i buntovnica u tebi. Teorijski, recimo da su to kasnije godine srednje škole, kada sam više počela da se zanimam za marksizam, pa samim tim i feminizam i to u jugoslovenskom kontekstu – za učesnice Narodnoosloboilačke borbe, revolucionarke – to mi je bilo blisko i povezivalo je ta dva polja koja su za mene bila značajna.
Ono što je bilo formativno najznačajnije za mene je taj seminar u nesrećnoj Petnici gde sam imala prilike da slušam neke jako značajne feministkinje. Sociologija je kasnije uticala da se više upoznajem sa društvenom, pa i feminstičkom, teorijom, ali je uvek na kraju to nešto bilo izvan tih zvaničnih tokova, jer nigde onaj feminizam koji suštinski kritikuje status quo, neće biti predstavljen u okviru nekog univerziteta. Prosto, njima ne odgovara da predstavljaju ideje koje su suštinski protiv svega onoga za šta se on zalaže. Ipak, dao mi je mogućnost da saznam za neke žene, pa čitajući njih za neke druge. Bilo je više uticaja, ali recimo da je to neki period kada sam imala 16,17 godina i kada sam shvatila da to što se bunim u svojoj kući ima zapravo teorijsko objašnjenje i istorijski kontekst i, da, to je feminizam.
Kako je nastao kolektiv Ženska solidarnost?
Mi smo 2018. godine osnovale zatvorenu fejsbuk grupu koja je napravljena sa ciljem da stvorimo siguran prostor za, pre svega, žene koje su aktivne u progresivnim organizacijama na levici, a koje su doživele bilo kakav oblik seksualnog nasilja. Vremenom je ta grupa rasla, žene su počele da dodaju svoje drugarice i počele smo da diskutujemo o različitim temama. Dešavalo se da naiđemo na neku vest koja nas kolektivno jako „trigeruje’’ i osećamo potrebu da nekako odregujemo. Vest koja je pokrenula sve je bila o netačnom broju izvršenih abortusa u Srbiji koja je izneta u emisiji Posle ručka na Hepiju i pisale smo Batutu da nam dostavi tačan broj. Želele smo da stavimo do znanja da ih se to ne tiče, čak i da je u pitanju tako impozantan broj koji su izneli, kao i da iznose netačne informacije i da na to mora da se reguje.
To smo poslale određenom broju medija, koji su zaista dobro odreagovali i objavili i tako smo shvatili da nam je potrebno mesto na kome možemo da govorimo o različitim temama. Tako smo postale platforma na kojoj se piše o temama od akušerskog, seksualnog nasilja do istorije piva na ženski način – sve teme koje se tiču žena i koje mogu da im budu zanimljive. Važno nam je da budemo povezane sa našom publikom i budemo siguran prostor za sve žene koje nam se javljaju.
„Ni jedno pravo koje imamo nismo dobile nego smo ga izborile i postoji još gomila onih koje moramo da osvojimo. Sve i da je u Srbiji idealno – sve dok sve žene nisu slobodne, ni jedna nije slobodna.”
Izdvoj mi tri prioritetno bitne teme kada govorimo o ženskim pravima.
Momentum je takav i mislim da ga je važno iskoristiti i pisati što više o temi nasilja i svih njegovih mogućih pojavnih oblika. Čini mi se da je tu najbitnije govoriti o tome koliki je raspon nasilja koje žene trpe i stalno naglašavati da je nasilje upravo onakvo kakvim ga žene opisuju, ništa manje od toga. Važno je da u ovakvom trenutku postoje platforme koje daju podršku ženama i šalju poruku da se ženama veruje. To su najznačajnije teme – različiti oblici nasilja, objašnjenje toga kako do toga dolazi, odnosno kako smo socijalizovane da budemo idelane žrtve i naše pravo na psho-fizički integritet – od borbe na slobodan i bezbedan abortus do različitih pitanja koja se tiču akušerskog nasilja.
Koje teme još nisu stigle na „dnevni red’’ i ostaju u senci, jer postoje one koje su trenutno aktuelnije po pitanju ženske borbe?
Postoje teme za koje se govori da su kontroverzne i dele feministički pokret. Mi znamo na kakav smo backlash nailazile kada smo pričale koliko pornografija utiče na dečake i devojčice i koliko je tamo zastupljeno nasilja. Čini mi se da su to neke teme koje još uvek nisu stigle na red, a jesu valjano povezane sa svim drugim stvarima, jer ko ne želi da govori o pornografiji, ćuti o nasilju – to je moje mišljenje. To je jedna od tema kojoj ćemo se posvetiti u narednom periodu.
Kakav je tvoj stav po pitanju rodnih kvota? Kako bi to objasnila onima koji misle da je to zapravo u suprotnosti sa rodnom ravnopravšću, jer namećemo kvote isključivo zbog roda, a ne zbog zasluga?
Ako žene čine više od 50% populacije, logično je da treba da imaju svoje predstavnice u parlamentu. S druge strane, feminizacija politike ne znači nužno feminističke politike. Ako je jedna od predstavnica žena Vjerica Radeta, prilično sam sigurna da se mi, žene, nećemo ovajditi od toga. Super je, i žene treba da imaju svoje predstavnice, ali ovaj sistem nije dovoljno porozan za ono što je ženama potrebno. Kvote, da, žene su te koje treba da odlučuju o sebi – ništa bez nas u naše ime, ali to, nažalost, ne znači da žene koje su trenutno u parlamentu, a koje govore u naše ime, slušaju naše glasove. Promene ne dolaze iz centra, već sa margine, iz neformalnih kolektiva, udruženja, onih koji trpe opresiju.
Kada govorimo o regionu, koliko su umreženi i koliko je neophodno umrežavanje različitih ženskih kolektiva?
Umrežavanje je jako važno, jer smo u sličnoj situaciji. Smara me što često navode da je Srbija u dosta goroj situaciji od drugih država – taj orijentalizam nije kritički potentan u bilo kom smislu. Ne vidim da se stvari drugačije odvijaju u bilo kojoj zemlji koja je izašla iz realsocijalističkog sistema i prešla u ovaj demokratsko-kapitalistički. Slična situacija je u Hrvatskoj, koja je u Evropskoj uniji, ali oni imaju snažno socijalističko nasleđe po pitanju ženskog pokreta. Bosna i Hercegovina je jako specifična zbog pitanja entiteta i ratnog nasleđa. I dalje smo opterećeni ratnim nasleđem i zato mislim da je jako bitno da se povezujemo i problematizujemo sve što naše države rade. Užasno je važno umrežavanje, ali ono koje će biti zasnovano na istinskim feminističkim principima – nema hijerarhizacije bola i tvoja trauma je veća od moje.
Koliko ženske organizacije uspevaju da dođu do manje privilegovanih žena?
To je pitanje od milion dolara (smeh). Baš sam postavila pitanje devojkama iz Ženske solidarnosti, kada su nedavno pale društvene mreže, šta bismo mi u ovoj pandemijskoj realnosti bez društvenih mreža? Mogle bismo da diskutujemo među sobom, što stvarno i radimo, ali kako bismo zapravo doprle do žena? To jeste vrlo značajno pitanje i i dalje nas onemogućava da dođemo do onih žena kojima smo, možda, najpotrebnije, koje možda nikada nisu čule za feminzam ili misle da je bauk sa zapada. Moramo da se borimo za svaku ženu i niko ne zaslužuje da bude zlostavljan. Jedino što je dobro je to što internet jeste sve rašireniji, pa devojčice iz manjih sredina mogu da nam se javljaju.
Koje je, po tvom mišljenju, trenutno rešenje za veću solidarnost žena među sobom?
Mislim da je najvažnije ukazivati na sve ono što delimo, a svaka od nas međusobno deli mnogo više iskustava nego ja i bilo koji muškarac bilo kog naroda. Svaka od nas živi u strahu da joj se, kada se uveče vraća kući, može desiti nešto loše ili zna neku ženu kojoj se desilo nešto loše. Uvek bih aludirala na stvari koje se tiču zajedničkog iskustva, i to ne moramo nazivati feminizmom ukoliko to nekom smeta, iako mislim da stvari treba nazivati pravim imenom i da treba da demistifikujemo tu reč i upišemo pozitivno značenje koje i ima. Za mene feminizam jeste dužnost, da se borim za sve žene, koliko god da se ne slagala sa gomilom stvari koje rade ili misle. Kada kažem da se borim za pravo na bezbedan i siguran abortus, to važi za sve žene, pa čak i one koje su protiv toga. Važno je da naglašavamo da se borimo za sve žene i da imamo mnogo više zajedničkih iskustava nego sa bilo kojim drugim muškarcem.
„Promene ne dolaze iz centra, već sa margine, iz neformalnih kolektiva, udruženja, onih koji trpe opresiju.”
Cijeli intervju pročitajte na na Oblakoder.org.rs