Alija Sirotanović nije bio samo rudar, već je uspeo da postane „balkanski Supermen“, nakon što je na današnji dan 24. jula 1949, sa svojih 8 kolega, za osam sati rada iskopao je 152 tone uglja (253 kolica), prebacio normu za 215%, srušio dotadašnji rekord ruskog kolege Stahanova za 50 tona i postigao svoj svetski rekord u iskopu uglja.
Alija je proglašen za heroja rada, njegov lik završio je na tadašnjoj novčanici od 20.000 dinara, puštenoj u opticaj 1987. godine, a povučenoj u monetarnoj reformi Anta Markovića, a njihov podvig slavljen je kao model vrednog i efikasnog rada. Jama 1 u kojoj je srušen rekord bila je poznata kao Rov vojvode Putnika.
Još jedan rudar iz Breze i heroj rada, Nikola Škobić, samo dva dana poslije rekorda Alije Sirotanovića, 29. jula 1949. godine, sa svojom brigadom je prebacio njegov rekord za 14 tona, čime je otpočela serija obaranja rekorda u Jugoslaviji – Ibrahim Trako 17. avgusta 1949. godine sa 270 tona u Zenici i istog dana Risto Mijatović sa 354 tona u Kaknju, sledećeg dana, opet u Kaknju, Džemal Ramović je iskopao 442 tone, pa Abdurahman Babajić 10. septembra iste godine čak 1010 tona u rudniku “Banovići”.Alija Sirotanović rođen je u Orahovu, a život je proveo u Trtorićima, selu kod Breze, Bosna i Hercegovina. Tačan datum rođenja nije poznat, ali negde se navodi 14. avgust 1914. godine. Njegov otac Arif i majka Kada imali su 8 dece, 6 braće i 2 sestre, svi su radili u rudnicima.
Njegov brat Ahmed je u rudarskoj nesreći 1970. godine poginuo zajedno sa svojih 50 rudara.Oženio se sa suprugom Mevlom iz Trtorića. Nisu baš imali sreće, pošto je Mevla rodila 6 dece i svi su kao mali umirali. Jedino je sin Mustafa poživeo do 21. godine, kada umire od leukemije, a iza njega ostaju žena i kćerka Mubera.
Međutim, Mustafina žena posle tri meseca odlazi kod svojih roditelja i odvodi Muberu, što je Aliji jako teško palo.
Ali, posle tri godine Alijina snaha Tajiba se udaje za drugog čoveka i on Muberu dovodi da živi s njim. Nakon nekoliko godina prepucavanja i otimanja za Muberu, ona u petom razredu konačno dolazi da živi sa dedom i babom koji su je uprkos malim primanjima školovali.Mubera kaže da je njen deda Alija voleo kafanu, druženje s ljudima. Nisu mu bila važna materijalna dobra, a svoje ime je iskorišćavao samo u situaciji da nekome pomogne. Bio je skroman, požrtvovan, čestit, radan, plemenit, duševan. Unuku je voleo i od nje je napravio čoveka poštenog koji vrednuje ljude po njihovom poštenju i dostojanstvu.Jedna od brojnih urbanih legendi o Aliji Sirotanoviću kaže kako se žalio nadležnima što mu je mala lopata te ne uspeva da dovoljno iskopa.
Zato su mu koji dan kasnije napravili specijalnu, veću lopatu, mada je Alija radeći na iskopavanju uglavnom koristi o pneumatsku bušilicu. Legenda ili ne, tek za veliku lopatu, jer lopata ima raznih veličina, u Bosni kažu “sirotanovićka”.Opet navodno, Tito je jednom prilikom, moguće kad mu je uručivan orden Junak socijalističkog rada, upitao Aliju treba li mu štogod, a ovaj lakonski odgovorio “veća lopata”, pa je, navodno baš Tito naredio da mu se iskuje ta velika lopata.
Po drugoj legendi, na isto Titovo pitanje ovaj je rekao: “Nije moje da tražim, druže Tito, jer ja sam rudar, ali ne pitam za sebe… Kad bi se moglo dovuć’ malo struje u ono moje selo Trtoriće.” Kažu da je struja u njegovo selo stigla pre nego što se on iz Beograda vratio. Kažu, takođe, da je negde sedamdesetih opet bio na prijemu i da mu je Tito ponudio na poklon “auto po želji”. Alija je, vele, izabrao “fiću”.Radni vek proveo je u Rudniku mrkog uglja “Breza”. Iako su u to vreme rudarske plate bile znatno veće od radničikih, penzija mu je bila skromna. “Drugovi” su ga se setili sredinom 80-tih, pa su mu u vreme kad mu se lik našao na “dvaesiljadarki”, dodelili nagradu AVNOJ-a uz koju je išla i nacionalna penzija, a ispred ulaza u upravnu zgradu rudnika “Breza” postavljena je njegova bista.Umro je 13. maja 1990. godine, tik pred samu smrt i Jugoslavije.