On je uveo Slobodana Miloševića u visoku politiku 1986. godine, pa postao predsjednik Predsjedništva SR Srbije iste godine. 15-ak godina kasnije to ga je prijateljstvo koštalo života. Na današnji dan na Fruškog gori otet je i ubijen Ivan Stambolić.
Svojevremeno je bivša članica Predsedništva Srbije Ljubinka Trgovčević za nedeljnik Novi magazin ocenila je da je Stambolićeva smrt bila rezultat patološke mržnje.
“Nije bilo dovoljno što su ga potisnuli, što su ga ocrnili i isključili iz javnosti, udarili na njegovu porodicu. Ubistvo nije bilo izvedeno ni po kodeksu mafije koja time šalje jasne poruke. Niti po scenarijima ulizičkih udbovskih kvazinovinarčića koji su njegov nestanak tumačili dugovima, preljubom i inim gadostima. Kreč (kojim je bilo prekriveno njegovo telo) je sa Ivana sprao svu prljavštinu koju su mu naneli, a cementirao iskonsko zlo koje ga je uništilo“, napisala je Trgovčević u autorskom tekstu za Novi magazin.
Prema njenim rečima, u doba kada je Stambolić bio predsednik beogradskih, pa srpskih komunista (1982-1986) Beograd je postao stecište raznih disidenata, slobodnih časopisa, na drugim mestima zabranjenih predstava i knjiga, tribina i udruženja – svega onoga što je dogmatska partijska metla čistila u drugim sredinama.
“I ta otvorenost će upravo postati njegova glavna mana u očima čuvara ideologije iz generacije koja je odlazila i mlađih bojovnika okupljenih u jatu Slobodana (Miloševića) i njegove supruge, koji su nastupali na istim idejnim osnovama. Direktive umesto dijaloga – bio je njihov mentalni sklop, samostalno mišljenje bilo je ogrešenje o disciplinu“, navela je Trgovčević.
Ona je istakla da je Stambolić bio Srbin-Jugosloven, “nekako kao i Vasa Čubrilović, koga je izuzetno cenio”.
“Negovao je dobar srpski jezik, umetao mnogo narodnih izraza i mudrosti koje su bile novost za ondašnje političke govore. Pokretanje pitanja Srbije unutar Jugoslavije i odnosa s pokrajinama neki su doživeli kao njegovo velikosrpstvo. U pitanju je bio specifičan položaj Srbije izmedju dve pokrajine koje su imale pravo odlučivanja na republičkom nivou, a samostalnost u svojim okvirima“, navela je Trgovčević. Ona je istakla da je Stambolić bio Srbin, ali ne i nacionalista. “Poštovao je tradiciju, ali i modernost.
U jednom od intervjua citirao je Lazu Kostića opaskom da se ne razbijaju gusle, ali da ih valja ponekad obesiti o klin“, navela je bivša članica Predsedništva Srbije.
Trgovčević je citirala i poslednje pismo koje je Strambolić uputio svom nekadašnjem drugu Miloševiću, tada neprikosnovenom vođi, iz marta 1991. godine:
“Pritiskao me je, takođe, u azilu ćutanja, osećaj odgovornosti što sam te sam doveo do pred sama svoja leđa, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i nož dam. A i njega sam ti dao. Ti ni časa nisi časio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, lošu stranu srpske istorije, misleći, možda potcenjivački, da mi Srbi druge istorije i nemamo.”
Ubistvo Ivana Stambolića
Ivan Stambolić je ubijen 25. avgusta 2000. godine na Fruškoj gori, po nalogu svog nekada bliskog prijatelja i saradnika Slobodana Miloševića. Presudom Specijalnog suda za ubistvo Stambolića osuđeni su pripadnici Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti Srbije. Na sudu je utvrđeno da je ubistvo Stambolića naredio bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević, radi eliminacije političkih protivnika.
Milošević je, prema pravosnažnoj presudi, Državnoj bezbednosti naredio ubistvo Stambolića, a njega su oteli i ubili pripadnici Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legije. Stambolić je ubijen mesec dana pre izbora održanih 24. septembra 2000. godine koje je Milošević izgubio i posle kojih je 5. oktobra izgubio vlast.
Pred Specijalnim sudom vođen je jedinstveni postupak za ubistvo Stambolića i pokušaj ubistva predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, 15. juna 2000. godine u Budvi.
Organizator ubistva Stambolića, komandant JSO Ulemek i njegov potčinjeni Branislav Berček, koji je ubio Stambolića pucnjima u potiljak i pucao na Draškovića, osuđeni su na najstrože kazne od po 40 godina zatvora. Tadašnji šef DB-a Radomir Marković osuđen je na 15 godina zatvora.
Pripadnik JSO Nenad Bujošević osuđen je na 35 godina zatvora, a njegove kolege Leonid Milivojević i Dušan Maričić na po 30 godina. Uticajni oficir za bezbednost JSO i kasnije zamenik šefa službe Milorad Bracanović osuđen je na dve godine zatvora. Stambolić je otet 25. avgusta 2000, a njegovo telo je pronađeno 27. marta 2003. godine.
Stambolićevo ubistvo razrešno posle ubistva Đinđića
Stambolićevo ubistvo razrešno je posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, čije je ubistvo takođe organizovao Ulemek. Prvi je progovorio Nenad Šare, nekadašnji šef telohranitelja Milorada Ulemeka. Šare je tokom policijske akcije “Sablja”, sprovedene posle ubistva Đinđića, otkrio detalje otmice i likvidacije Stambolića.
Prema njegovom svedočenju, egzekutori su sačekali Stambolića dok je rekreativno trčao u Košutnjaku i pod pretnjom oružjem i pokazivanjem službenih policijskih legitimacija, naterali ga da uđe u kombi. Odvezli su ga na Frušku goru gde je ubijen i bačen u jamu sa živim krečom.
Ivan Stambolić je sahranjen 8. aprila 2003. uz državne i vojne počasti na Topčiderskom groblju u Beogradu. U julu 2004. kod restorana “Golf” u Košutnjaku, na mestu gde je otet Stambolić, postavljena je spomen-česma. Godinu dana kasnije podignut je spomenik na Zmajevcu na Fruškoj gori, na mestu gde je Stambolić ubijen.
Stambolić je rođen 5. novembra 1936. godine u selu Brezova kod Ivanjice. Bio je visoki funkcioner bivšeg Saveza komunista Srbije (SKS) i predsednik Predsedništva Srbije.
Na 8. sednici CK SKS 1987. godine, koja je označila početak političkog uspona tadašnjeg partijskog šefa Slobodana Miloševića, došlo je do oštrog sukoba njegovih i pristalica Ivana Stambolića. Ubrzo nakon te sednice Stambolić je bio prinudjen da napusti položaj predsednika Predsedništva Srbije i da se povuče iz javnog života.
Beta, 021