Dvomesečni studentski protesti protiv koruptivno-klijentelističkog režima i bizarno-patetičnog načina vladavine Aleksandra Vučića ovih dana dostižu kulminaciju na novosadskim ulicama. Međutim, drama se završava raspletom u kome se razrešavaju i smiruju sve protivrečnosti. E, sad je to glavna stvar. Idemo ka rezoluciji – ali kakvoj? Na prvi pogled bi s pravom rekli – Vučićev pad, ali zaplet ne bi bio zaplet da nije uvek bilo „ali“.
Romantični entuzijazam i emocije nacije dostigli su vrhunac, ali je Aleksandar Vučić i dalje u sedlu, iako bi se prema slikama koje stižu iz Srbije moglo zaključiti da je već pao, ali mu to još niko nije rekao. Ipak, to je i dalje utisak, pod uticajem euforije koja je zahvatila Srbiju, ali i dobar deo regiona, zbog mladalačkog bunta. Aleksandar Vučić, iako je jasno da je, jezikom kultnog filma „Maratonci”, „malo nervozan”, ne pokazuje znake da popušta, piše Jutarnji list.
Najgore mu je što je strah građana nestao. Vučić se na sve načine trudi da se održi, a mediji pod njegovom kontrolom ga i dalje podržavaju i time čuvaju sopstvenu poziciju, ali bi možda taj period jednog dana mogao da se nazove po albumu Idola „Odbrana i poslednji dani“, pogotovo što je jedan od vodećih Vučićevih primitivnih promotera propagande Nebojša Krstić – Krle. Ovo je pobuna, pa i revolucija, protiv Vučićevog načina vladanja, ali jedno od ključnih pitanja je da li mogu sve to da iznesu na svojim plećima, bez obzira na podršku naroda, ali bez političara koje ne žele oko sebe, jer strah da bi mogli ili sve. I dalje neće moći da ga pokvare ili preokrenu.
Studenti izazivaju široke simpatije, a svetska zvezda Madona ih je podržala. Iako „beže od politike“, njihova pobuna je politička, od nje ne mogu da pobegnu. Politika se nameće sama od sebe. Pitanje je koliko dugo može da se održi ovakav protestni zamah, a da on ne splasne ili ne izađe iz sadašnjih okvira. Možemo pretpostaviti tri drastična scenarija koji nužno prate takvu eskalaciju. Naime, ako ovaj protest, koji je, kako rekosmo, dostigao vrhunac, ne postigne ono zbog čega je pokrenut – može da izgubi zamah i neminovno počne da opada, što je jedna od taktika Aleksandra Vučića, koji smatra da preterano dugi protesti bi to mogli da izdrže, kao što mu se već dvaput u karijeri dogodilo sa sličnim akcijama. Dakle, Vučić ide na iscrpljivanje.
Druga mogućnost je da, kada oseti da je nastupio umor, uradi ono što su Kinezi radili na Tjenanmenu 1989. godine, kada su poslali tenkove na studente demonstrante koji su tamo bili oko 50 dana (srpski protesti su otprilike u to vreme ), jer ovako nešto ne može da traje predugo a da se ne reši. Međutim, teško je očekivati da će Vučić pribeći ovako drastičnom rešenju, jer bi to moglo da mu se obori. I sada dolazimo do trećeg rešenja, a to je da ako studentski protest ne da rezultat – završava se, što bismo rekli – jurišom.
Ovo sigurno ne može dugo trajati. Kako nam je rekao srpski politikolog Srećko Đukić – februar je presudan. Stvar mora da se reši u narednih nekoliko nedelja. Vučić čeka i za njega su trenutno odlučujući dani. Brod polako tone. Na srpskim društvenim mrežama i na ulici već se priča da su neki od njegovih najbližih saradnika već spakovali kofere i novac prebacili na sigurno. Najčešće se pominju Trst i taj deo Italije, ali i Mađarska, pa čak i Rusija. U svakom slučaju, ulazimo u samu završnicu „sudijske nadoknade” kada će se stvari odlučivati.
Studentima je, kao i dobrom delu Srba, pukao film, žele promenu režima koji drži sve poluge države i društva u svojim rukama. Vučićeva politika nije samo „nedostatak demokratije, samovolje i izrugivanje vladavini prava, kršenje ljudskih prava i raširena korupcija“, postoji i mnogo više na šta za sada nema odgovora – EU, region, Kosovo , „srpski svet“, Rusija i još mnogo toga što smo već više puta pominjali. Ali za sada se čini da je prvi i najvažniji korak Vučićev odlazak, pa da usledi opuštanje, a onda ćemo morati da zasučemo rukave.
Samo ko i kako? Ali ni režimu se ne daje tako lako. Vučić je, čini se, podbacio u još jednoj defanzivnoj taktici kojom je razbio studentski protest – da optuži studente u Novom Sadu za uništavanje Srbije, tačnije za sve, uz pomoć SPC i patrijarha Porfirija i njegovih “ srpsko-svetski“ ogranci iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore. stoji politika „Vojvođanske republike“ po uzoru na Republiku Kosovo. Zato Vučić i njegovi politički, medijski i crkveni sledbenici sve češće govore o Vojvodini kao o „severnoj Srbiji“, kao protivteži „južnoj Srbiji“, odnosno Kosovu. Ali izgleda da ni ovaj manevar nije uspeo.
Ali da se vratimo na „tezu“ o vrhuncu pobune. Jeste, ona je sada došla do ekstaze, ali nije postigla nikakve rezultate – odlazak Vučića ili bar neke prelazne vlade, obećanje novih izbora i slično. Ako studenti sada ne uspeju, biće to veliki poraz za drugačiju Srbiju. Međutim, postavlja se i pitanje, i pored simpatija i podrške koja je evidentna za studente – šta će biti posle Vučićevog odlaska. Sve srpske institucije, većina medija su potpuno toksični i zaraženi Vučićevom ideologijom, njegovom nacionalističkom politikom revanšizma i „srpskim svetom“, a ostaje nam da se nadamo da će i oni koji su izazvali studentski protest, kao i deo aktuelne opozicije imati dovoljno snage da preokrene tu politiku.
Ne smemo zaboraviti da na opozicionoj političkoj sceni u Srbiji trenutno nema političara u funkciji Zorana Đinđića, ali neki od njih sigurno strahuju da će završiti kao on ako počnu da donose neophodne alternativne promene i rešenja. Tamo je veliko interesovanje. Studenti su preuzeli inicijativu i doneli svežinu, samo je pitanje da li će i kako biti upotrebljena.
danas.rs