Prema mišljenju novinara američkog magazina Atlantik (The Atlantic), taktika Vladimira Putina u ratu u Ukrajini je prosta: sravniti ukrajinske gradove sa zemljom, postaviti proruske gubernatore da upravljaju okupiranim područjima i uspostaviti strahovladu na ovim teritorijama, a sve sa ciljem da Ukrajina postane nova Čečenija.
Kako dalje navodi ovaj list u svojoj analizi, stalne eksplozije artiljerijske paljbe u neposrednoj blizini postale su glavna odlika života u Donbasu danas. Dok Rusi nastavljaju svoju ofanzivu da zauzmu istočni deo Ukrajine, znaci rata se mogu videti poput zgrada koje su krstareće rakete pretvorile u ruševine ili ukrajinskih tenkova i haubica na autoputu za istok. Region Donbasa, koji je okružen frontom dugim stotinama kilometara, poprište je najvećih borbi u Evropi od Drugog svetskog rata i u potpunom je ratnom stanju.
„Ruska vojna mašina, koja ima ogromnu artiljerijsku nadmoć, gazi napred polako, ali sigurno, osvajajući dodatnih kilometar ili dva po danu uz ogromnu cenu po branioce. Iscrpljeni ukrajinski vojnici govore o nedeljama borbi praćenih nemilosrdnim bombardovanjem i protivničkim snagama koje imaju znatno više oružja, a oporavile su se nakon prvobitnih brljotina i sada vode tip rata za koji su i stvorene. Pod vođstvom Vladimira Putina, Moskva nameće istočnoj Ukrajini sudbinu veoma sličnu onoj koju je nametnula jednom drugom neposlušnom vazalu na početku Putinove vladavine: Čečeniji“, navodi se u tekstu
Dodaje se da je ruski plan za Ukrajinu „zlokobno očigledan iz tog ranijeg primera“. „U sukobu koji je trajao godinama, a počeo je pre više od dve decenije, Putin je uništio ovu suverenu republiku i potčinio njen narod, pretvorivši je u zemlju ruševina, haosa i straha. Kada bi se taj isti plan sproveo u Ukrajini, zemlji s populacijom 40 puta većom od čečenske, to bi dovelo do još većeg razaranja“, piše Atlantik.
Ovaj plan odvija se u nekoliko unapred određenih faza, dodaje se. “Prva je pacifikacija. Ona se sprovodi brzo tamo gde je to moguće, i polako kroz razaranje tamo gde nije. U Čečeniji se brza pacifikacija desila u većini perifernih oblasti, gradova i sela raštrkanih širom nekada piktoreskne ravnice reke Terek gde su ruske snage prošle kasne 1999. U slučaju Ukrajine, jug je bio lako zauzet jer su širok teren i nedovoljna odbrana predstavljali slabu prepreku ruskim invazionim snagama koje su prošle kroz gradove poput Melitopolja i Kersona tokom prvih nedelja ofanzive”, piše u tekstu.
Američki magazin podseća da su na drugim područjima pak branioci opremljeni sa lakim naoružanjem pružili masovan otpor, naročito tamo gde su bili u mogućnosti da koriste zaklon poput velikih gradskih sredina. Tu je bila potrebna druga glavna ruska taktika. U glavnom gradu Čečenije, Groznom, čije ime je inače odabrao jedan carski general, a na ruskom znači “grozan”, bombardovanje položaja branilaca od kasne 1999. do rane 2000. je bilo toliko jako da je uništilo skoro svaku zgradu u gradu. Praznu ljušturu u koju je grad pretvoren Ujedinjene nacije su opisale kao “najuništeniji grad na svetu.” U Ukrajini je ovu sudbinu doživeo grad Marijupolj, nekada lep i živ grad, koji je posle tri meseca ruske opsade sveden na dim i ruševine.
“Povremeno Rusi podsete branioce da njihovo odbijanje da im se bezuslovno potčine dovodi do najtežih posledica – ne samo po borce već i za njihove porodice. U Čečeniji su ruske trupe imale običaj da skupe sve civile iz nekog sela ili naselja i masakriraju ih. U gradu Novije Aldi na primer barem 60 civila je bilo pogubljeno u februaru 2000. godine, a u mestima oko Kijeva poput Buče, Irpina i Borodjanke, ruski vojnici su pogubljenjima civila pokazali cenu koja se plaća za pružanje otpora”, navodi se.
Dodaje se da, kada se rusko osvajanje završi, odgovarajući gubernator mora da se nađe i ovlasti da vlada nad potčinjenim narodom. “Čak su i Čečeni, narod čiji duh skoro nesalomivog otpora je inspirisao ruske pisce od Tolstoja do Solženjicina, imali nekoliko kandidata za to. Glavni među njima bio je Ahmad Kadirov, bivši glavni muftija Ičkerije, kako se ova nezavisna republika tada zvala. Njegova vlast je bila kratka i okončala se atentatom 2004, ali njegov izuzetno brutalan sin Ramzan, koji je takođe bivši pobunjenik, pokazao se kao efikasna zamena. U Ukrajini je bilo dovoljno kandidata u već okupiranim delovima Donjecka i Luganska, a drugi, nedavno okupirani delovi su dali i svoje kandidate: lokalnog siledžiju koji je video priliku da napreduje pod novim šefom ili poslušnu većnicu koja je spremna da omogući lažni osećaj normalnosti dok okupatori odu da iskorene preostali otpor”, navodi se u tekstu.
Na kraju sledi uspostavljanje novog poretka. U početku će lokalce tlačiti okupacione snage, ali cilj je da se narod natera da sluša svoje predstavnike tlačitelja i da tlačenje bude samoodrživo. Stvara se nov aparat prisile koji tera potlačene da preuzmu obavezu da slome preostali pokret otpora sami. Simboličan podstrek za to će biti omogućen: potemkinova sela u vidu novogradnje poput raskošnih neonskih oblakodera Groznog ili njegove ogromne džamije (jedno vreme najveće u Evropi), piše Atlantik.
Traumatizovani stanovnici će učiti novu verziju sopstvene istorije po kojoj je njihovo usisavanje u ruski vazalni sistem potpuno dobrovoljno i, štaviše, spas od “radikala” i “terorista” koji su želeli da ih unište, navodi se dalje u tekstu. “Na kraju će nova generacija biti odgojena da veruje u ideju službe majci Rusiji kao svete obaveze pod vođstvom lidera koji će promeniti naziv glavne ulice u gradu i nazvati je po ruskom predsedniku (Putinova avenija u Groznom) ili redovno sebe proglašavati za Putinovog ‘vojnika’. Služenje u vojsci će u narednoj fazi ruskog imperijalističkog osvajanja biti ne samo očekivano već i na silu sprovođeno pa će regrutni centri slati mladiće iz ovih novoosvojenih teritorija u sledeći rat, koji god da bude”, ocenjuje se u tekstu.
Možda je najzlokobniji aspekt ovog plana ruska spremnost da čeka godinama, ako bude potrebno, da sprovede plan do kraja čak i ako naizgled trajno primirje odloži nastavak sprovođenja tog cilja usled produžene pauze u vojnim operacijama, analizira Atlantik. “Prvi čečenski rat vođen je sredinom 1990ih i nije se završio ruskom pobedom. Do nje je došlo kasnije i to tek nakon debakla kada su ruske trupe pretrpele ponižavajuć poraz u drugoj bici za Grozni u avgustu 1996. jer su se grupe dobro koordinisanih čečenskih pobunjenika infiltrirale u grad i odsekle ruske trupe koje su postale zarobljene u gradu. Brljotine prvih meseci ruske invazije na Ukrajinu su neverovatno slične onima koje su se desile tokom prvog dvogodišnjeg sukoba u Čečeniji. Tada su se čula ista apsurdna politička očekivanja da neće biti otpora okupaciji. Tadašnji ruski ministar odbrane Pavel Gračev neslavno je tvrdio da može da zauzme Grozni za dva sata uz pomoć samo jednog avijacijskog puka, a viđen je i fenomen zbunjenih demoralisanih ruskih vojnika koji napuštaju i ostavljaju svoja vozila”, piše američki magazin.
Usledio je sporazum o primirju poznat kao Hasavjurtski sporazumi prema kome su se ruske trupe povukle iz većeg dela republike, a Moskva je čak i priznala čečenski suverenitet, što je delovalo kao odlučna pobeda separatista. Ali Moskva je bila strpljiva i čekala je i posmatrala kako se novonastala ali uništena čečenska država polako rastače. Višegodišnji rat je uništio centralnu vlast, a predsednik republike Aslan Mashadov nije bio u stanju da uspostavi kontrolu nad raznim paravojnim grupama koje su se formirale i postale moćne tokom rata. U ovakvoj atmosferi haosa, siromaštva i smrti, sekularne nacionalističke snage koje su dale ičkerijskom pokretu prvobitnu snagu skrajnute su usled rastućeg uticaja desničarskih radikala, konkretno salafističkih islamističkih militanata koje je predvodio zloglasni komandant Šamil Basajev kao i stranih ideologa poput ratnog vođe Ibna el Hataba iz Saudijske Arabije, podseća se u tekstu.
“U međuvremenu je Rusija reorganizovala svoju vojsku i vlast pod palicom premijera Putina (pozicija koju će forme radi imati između svojih predsedničkih mandata) i pronašla nov razlog za rat: seriju bombaških napada na ruske stambene zgrade, zločin za koji se naširoko sumnja da ga je sprovela ruska tajna služba, FSB, u vidu cinične operacije podmetanja krivice drugome radi opravdanja druge invazije. Ovog puta ruska vojska je koristila svoju ogromnu vatrenu moć da uništi bilo kakav čečenski otpor pre nego što je poslala ruske trupe u ruševine Groznog”, piše Atlantik.
U Čečeniji je danas gore opisan proces završen, ocenjuje se u tekstu. “Ova republika odavno je ušla u poslednju fazu imperijalističke integracije. Ali u pozadini ove naizgled mirne situacije vlada kozmetički privremen mir. Naizgled prosperitetne ulice Groznog i blistavi kafići su samo paravan republike straha u kojoj pripadnici paravojski i snaga bezbednosti, kako oni u civilu tako i oni u uniformi, vladaju bez ograničenja. Nedavna prošlost sme da bude predmet razgovora samo kroz šapat čak i u krugu porodice tokom večere, a većina Čečena neće da rizikuje bilo kakvu kritiku na račun Ramzana Kadirova, jer bi zbog toga mogli da budu uhapšeni, mučeni ili nešto još gore”, piše dalje u tekstu.
Dodaje se da trinaest godina nakon što je proglašen kraj Drugog čečenskog rata i otpora koji je usledio, ovaj region nastavlja da stvara više izbeglica od bilo kog u Evropi, jer ljudi beže od nasumične represije režima masovno i tek je nedavno bekstvo izbeglica iz Ukrajine nadvisilo taj broj. Istovremeno, oseća se bes koji ključa ispod površine svuda kao i goruća mržnja prema Kadirovu i njegovoj brutalnoj sviti. Skoro svi Čečeni očekuju da će jednog dana treći rat izbiti i nadaju se da će tada Kadirov biti izvučen iz svoje palate i da će proći slično kao Moamer Gadafi u Libiji.
U analizi se konstatuje da je ruski plan za Ukrajinu na jugu i istoku još uvek u ranoj fazi. U oblasti Kersona koju je Rusija okupirala u maju planira se referendum koji će ili uspostaviti lažnu nezavisnost ovog regiona ili će ga pripojiti direktno Rusiji. Stotine hiljada Ukrajinaca koji su pokoreni odvedeni su u Rusiju i tamo ih sada uče istim revizionističkim istorijskim lekcijama koje učenici u Čečeniji slušaju već dve decenije. U drugoj paraleli, pokret otpora se ukorenjuje protiv okupatora na jugu zemlje, piše u tekstu.
“Za sada sudbina Ukrajine ostaje neizvesna. Ova nacija je mnogo veća od Čečenije, a njen narod je posvećen borbi. Dotok vojne pomoći Kijevu sa Zapada daleko je veći od bilo čega našta su opkoljeni pobunjenici na severnom Kavkazu mogli da računaju. Pa ipak, logika razvlačenja konflikta je sada na ruskoj strani jer je Putinovo strateško strpljenje podstaknuto jasnim primerom. Moskva zna šta želi da ishod rata u istočnoj Ukrajini bude, a to je da izgleda kao Čečenija. Ako Zapad prepusti uništenu Ukrajinu sličnoj sudbini ovo će biti scenario – nastaće slabašno primirje koje će stvoriti propalu državu i plen za reorganizovani ruski napad”, zaključuje Atlantik.