Basara: Narod je formatizovan da njime gospodare neuke siledžije i idioti. Ideja srpskog sveta bi mogla završiti transformacijom Srbije u Južnu Belorusiju.

Svetislav Basara nedavno je iz izdavačke kuće Službeni glasnik prešao u Deretu, gde je objavio roman Minority Report – podcast, koji je bio u izboru za mnoge nagrade.

U tom romanu, Svetislav Basara piše kako je srpski jezik kontraindikovan za poeziju i prozu, da je mučilište pisaca, masovni ubica srpskih pesnika… A kako se toliko godina nosi s istim tim jezikom objašnjava u razgovoru za Nova.rs.

– Srpski jezik, ako i nije baš kontraindikovan, nije naročito podesna alatka za poeziju i prozu. Po ovdašnjem ustaljenom običaju, od svih mogućih srpskih jezika, odabran je najgori, najprostiji, najneduhovniji, onaj iz Vukove selendre. Srpski je jezik koji nema dubinu. Isto govore – posledično isto i misle – Arkan i akademik Ćosić. Predsednik republike i pijačna prodavačica.

Standardni, takozvani književni jezici nisu govorni, narodni jezici, to su konstrukti. Stvoreni su u književnim radionicama i akademijama nauka. Kod nas to nije bio slučaj. I to je naš veliki, nevidljivi problem. Ako nemate reči za stvari kao što su „čekič“ i „ekser“ – koje bi se, kad bi se malo pročeprkalo, našle u zaboravljenom jezičkom fondu – ako ste izbacili mnoge glagolske oblike, ako su još neke bazične reči strane, onda ste vi, kako to Hajdeger kaže, „siromašni svetom“, onda ne razumete ni svet ni sami sebe.

Podsećate na jedan od svojih pređašnjih romana – „Kontraendorfin“. Prisećate se, iako ste verovatno iz zle namere dobili NIN-ovu nagradu (?), izazivanja anafilaktičkog šoka u ovdašnjoj javnosti. A priznajete i da je taj roman istovremeno kažnjen i nagrađen. Da li ste onda kažnjenik ili dvostruki NIN-ov laureat?

– Okanimo se nagrada i kazni. Zadržimo se na anafilaktičkim šokovima. Ovdašnja javnost zapada u anafilaktičke šokove zbog stvari koje nisu šokantne – poput, na primer, (istinite) anegdote o dupetu Desanke Maksimović u „Kontraendorfinu“, dok sa druge strane uopše ne primećuje – tačnije: pretvara se da ne primećuje – mnoštvo šokantnih, jezivih i odvratnih stvari.

Dugo ću pamtiti vapaj jedne zavetnice na onoj neodržanoj književnoj večeri u Aranđelovcu (predstavljanje knjige „Kontraendorfin“ u okviru smotre „Mermer i zvuci“ sprečili su avgusta 2021. upadom na književno veče pripadnici aranđelovačkih „Zavetnika“, prim.aut.), koja mi se sva usplahirena, unosila u lice i ponavljala: „Ali gospodine, zašto u dupe, zašto u dupe?“ Malo je falilo da joj kažem: „A zašto ne.“

Delite li sud vašeg živopisnog junaka iz Srema Ogriskovića da je srpski svet početak kraja sveta?

– Da li je početak kraja sveta, to ne znam, ali je megalomanska ideja srpskog sveta sigurno krupan korak u pravcu srljanja u još jednu avanturu koja bi mogla završiti transformacijom Srbije u Južnu Belorusiju.

Zašto neko nije pravi Srbin ako je, primera radi, filozof i nema oružje u ruci?

– Evo zašto… Zato što se u Srbiji, kad se neko pros*rava, kaže da taj filozofira, a kad neko izgovori/napiše nešto pametno, onda se kaže da taj s*re. Vrlo kratko. Vrlo jasno. Siguran sam, recimo, da će najmanje 60 odsto onih koji pročitaju ovaj intervju pomisliti: „Evo ga, Basara, opet nešto s*re“. Ovaj narod je naprosto formatizovan da njime gospodare neuke siledžije, idioti i pokvarenjaci.

Moramo raditi sa ovim što imamo pa kud puklo da puklo. Ovo je poslednja šansa za Srbiju, kazuje u vašem romanu Zoran Đinđić Bebi Popoviću, koji ga upozorava na opasnosti uoči 5. oktobra… Zašto je zalud bilo njegovo ubeđenje da će izvesti revoluciju i dovesti Srbiji demokratiju? I stoji li onaj Monicin sud da „5. oktobar nije bio prevrat, nego kolektivno spotaknuće, izazvano domino-efektom; da su svi u Srbiji popadali, i nikada neće ustati“?

– Monica se to samo zajebava, tj. ja se zajebavam sa padom Miloševića kao posledicom domino-efekta izazvanog saplitanjem udbaša kome je Velja Ilić zavalio šamar. Sve ostalo je samrtno ozbiljno. Peti oktobar – sam po sebi nebitan datum, stvar je završena veče pre – i period do 12.3.2003. godine zaista su bili poslednja šansa za Srbiju. Bar poslednja za jedan veoma, veoma dug period, najverovatnije zauvek. Sad dobro slušajte.

Velikom delu populacije Srbije, koja se smatra proevropskom i građanskom – i koja sada huška studentariju da smeni Vučića – uopšte se nije svidelo što je Đinđić bio zaista čvrsto naumio da iskoreni korupciju, nepotizam, burazersko poslovanje, razbacivanje para poreskih obveznika i sivu ekonomiju. Očekivali su deobu ratnog plena. Kad su videli da od toga nema ništa, pridužili su se hajci privremenih gubitnika, SPS-a i radikala, i građanske ljotićevske bagre okupljene oko višestrukog državnog udarnika Koštunice.

Pučisti se nikada ne bi osmelili da ubiju Đinđića da nije imao svega sedam odsto podrške i da nije bio omražen od svih i svuda. Posledice će trpeti generacije potomaka, koje će morati da otplate karmički dug predaka. Već ih trpimo – evo, Srbija, tj. pola Srbije ustane, dođe pred Skupštinu i tu stane. Ovo društvo je paralizovano. Izgubilo je vitalnu snagu, istrošilo se u jurišanju na istorijske vetrenjače i u krstaškim ratovima protiv realnosti.

Ostatak razgovora pročitajte na Nova.rs.