Foto:Twitter
Dok mnogim građanima bivše Jugoslavije nedostaju niže cene i globalna prepoznatljivost, drugi upozoravaju na preteranu romantizaciju Titove ere. Novinarka britanskog Gardijana Džesika Bejtman istraživala je korene jugonostalgije i njenu današnju perspektivu.
Tog dana u Beogradu, dok je sunce zalazilo, autobusi su se zaustavili ispred Muzeja Jugoslavije, impozantnog objekta iz sredine 20. veka. Pojavila se kolona ljudi, neki su nosili cveće, a nekoliko ih je mahalo starom državnom zastavom. Došli su u srpsku prestonicu da posete mauzolej u kojem se nalazi grob Josipa Broza Tita, osnivača socijalističke Jugoslavije.
Mnogi od posetilaca odrasli su u starom sistemu i došli su da obeleže diktatorov rođendan, koji je bio veliki državni praznik pre raspada Jugoslavije. Neki su bili pripadnici levih političkih partija, a nosili su kičaste majice i transparente.
Ipak, bilo je i nekoliko mlađih ljudi. Na stepenicama ispred specijalne izložbe na kojoj je Titovo vreme prikazano kroz plakate, umetnička dela, artefakte i snimljena sećanja “običnih ljudi”, srela sam osamnaestogodišnjeg Miloša Tomčića sa kapom i maramom “pionira” – jugoslovenskog omladinskog pokreta.
“Želeo sam da vidim sliku tog vremena”, odgovorio je kada sam ga pitala zašto je došao. “Bilo je to sjajno vreme. Svi su se voleli”, rekao mi je. Da li je sebe smatrao Srbinom ili Jugoslovenom? “Jugoslovenom”, odgovorio je bez oklevanja. “Mama mi je Srpkinja, tata Crnogorac, baba Hrvatica. Zapravo, moja porodica je iz cele Jugoslavije”, objasnio je Miloš.
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, koju je činilo šest republika – Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Slovenija, Crna Gora i Severna Makedonija – osnovao je Tito 1945. godine.
Titova država je imala za cilj da ujedini različite etničke i verske grupe u regionu pod sloganom “bratstva i jedinstva”. Rastući nacionalizam nakon njegove smrti 1980. godine doveo je do krvavih ratova devedesetih i raspada zemlje.
Uobičajen narativ tih godina bio je da je Tito skoro pola veka terao različite narode da žive zajedno protiv njihove volje, ali 30 godina kasnije mnogi i dalje gaje duboku naklonost prema zemlji koja više ne postoji i žale zbog njenog raspada.
U Srbiji, 81 odsto ljudi veruje da je raspad Jugoslavije bio loš za zemlju. U Bosni, koja je oduvek bila najmultikulturalnija savezna republika, 77 odsto deli to mišljenje. Čak i u Sloveniji, koja je prva zemlja bivše Jugoslavije koja se pridružila Evropskoj uniji i za koju se smatra da je najuspešnija, 45 odsto ljudi i dalje kaže da je raspad nekadašnje države bio štetan. Nije iznenađujuće da samo 10 odsto na Kosovu, koje nije imalo punu nezavisnost u Jugoslaviji, žali zbog raspada.
(Jugo)nostalgija ili nešto više
Naklonost prema nekadašnjem sistemu često se naziva “jugonostalgija”. Međutim, Larisa Kutović, politički antropolog iz Sarajeva, koja proučava postjugoslovenski identitet u Bosni, oprezna je u vezi sa tim pojmom.
Mnogi još uvek čuvaju zastavu Jugoslavije
“Nostalgija podrazumeva neku vrstu melanholije ili čežnje”, kaže ona. Naravno, to postoji, sa brojnim restoranima i pansionima širom regiona, kao što je čuveni kafić “Tito” u Sarajevu, koji ukrašen kičastim suvenirima predstavlja ružičasti pogled na to doba. Ipak, Kutovićeva kaže da postoji i pokret mlađih ljudi koji kritičnije gledaju na taj period, procenjujući njegove pozitivne i negativne strane.
“Postoji veliko poštovanje za socijalistički period, a to je povezano sa ekonomskim rastom i ogromnim poboljšanjem životnog standarda”, kaže Kutovićeva, dodajući da su “propala obećanja” jugoslovenskog projekta bledela u poređenju sa nacionalizmom i nasiljem koji su usledili. Većina bivših jugoslovenskih država doživela je ogroman ekonomski pad od ratova i još uvek se suočavaju sa odlivom mozgova.
Bosna i Srbija su posebno opterećene političkim sukobima, a nekada utopistička brutalistička stambena naselja i jugoslovenske železnice propadaju. Iako su Hrvatska i Slovenija dostigle relativnu stabilnost kao članice Evropske unije, pregovori o pridruživanju drugih zemalja su zastali, ostavljajući mnoge u sumnji da li će se ikada zaista pridružiti bloku.
U tom kontekstu, neki se pitaju da li prošlost krije rešenja za probleme iz budućnosti. Kutovićeva kao primer navodi pokrete za radnička prava koji su se pojavili u Bosni tokom poslednje decenije, a zasnovani su na starom jugoslovenskom socijalističkom modelu radničkog samoorganizovanja. “Ovaj sistem je bio veoma specifičan za Jugoslaviju”, objašnjava Kutovićeva, ističući njegovo odstupanje od staljinističkog državnog vlasništva nad industrijom.
Iako je Jugoslavija bila jednopartijska država, postojale su jasne razlike u odnosu na druge zemlje iza gvozdene zavese. Tito je osnovao Pokret nesvrstanih i održavao uravnotežene odnose sa Zapadom i SSSR-om, a građani Jugoslavije su mogli da putuju i na Istok i na Zapad. Snagu starog jugoslovenskog pasoša i danas pominju mnogi od onih koje srećem na Titovom grobu, a kojima su sada potrebne vize za ulazak u većinu zemalja.
“Sami po sebi mali i beznačajni”
Još jedna uobičajena tema na koju se Kutovićeva osvrće je gubitak statusa i percepcija da su ljudi iz života u relativno velikoj i poštovanoj zemlji prešli u mnogo manje i manje značajne države. Đorđe Peralok je rođen u Severnoj Makedoniji 1989. godine, ali sada živi u Bangkoku.
Josip Broz Tito u rukama jugonostalgičara
“Kad god moram da završim neku birokratiju, kao što je otvaranje bankovnog računa ovde, nikada ne mogu da nađu Severnu Makedoniju u sistemu, ali mogu da nađu Jugoslaviju. Ako mene pitate, i dalje bismo mogli imati koristi od federacije, čak i ako to nije Jugoslavija jer smo sami po sebi tako mali i beznačajni”, žali se Đorđe.
Veruje da su slična osećanja uobičajena među ljudima njegovih godina, koji zapravo nikada nisu živeli pod starim jugoslovenskim sistemom. “Sva naša infrastruktura je iz tog perioda, a sada se raspada”, ističe Đorđe.
Postoje i pokreti koji veličaju antifašističko i antinacionalističko nasleđe regiona, koje su ratovi revidirali ili pokušali da izbrišu. Nastali su horovi koji pevaju stare partizanske pesme, i na samom Balkanu, i u zajednicama dijaspore.
Tako u Beču, Hor “29. novembar”, nazvan po datumu osnivanja Jugoslavije, ima članove iz svih zemalja bivše Jugoslavije. Njegov prvobitni cilj bio je da potisne nacionalizam koji se pojavio u dijaspori tokom ratova i nakon njih. Jugoslovenski radnički klubovi, u kojima su se ljudi ranije sastajali da popiju kafu, razgovaraju i igraju šah, postali su tada segregirani po etničkoj pripadnosti.
Članovi hora se oblače u crveno-plave jakne sa petokrakama, koje podsećaju na staru jugoslovensku zastavu, ali izbegavaju da pevaju pesme povezane direktno sa Komunističkom partijom ili one koje slave Tita.
“To je svesna odluka, jer znamo da ima i glorifikacije, što je problematično”, kaže dirigent Jana Dolecki, koja je poreklom iz Hrvatske, a preselila se u Beč 2013. godine “Takođe, nisu baš ni imali neku dobru pesmu”, smeje se Jana.
Umesto toga, članovi pažljivo biraju melodije za koje veruju da se mogu primeniti i na aktuelna politička pitanja kao što su rastući nacionalizam i populizam. “Pokušavamo da se držimo podalje od istorijskog revizionizma. Možete da se upustite u slavljenje prošlosti, uvek govoreći da je bilo bolje, ali ne razmišljajući o tome šta bolje zapravo znači”, kaže Jana.
Hor je pomogao nekim članovima da istraže osetljiv period istorije svoje zemlje. Marko Marković, koji je rođen u Beogradu, ali je odrastao u Beču, kaže da je njegova porodica odbijala da razgovara sa njim o ratovima kad je bio dete.
“Bilo je suviše komplikovano da bi sedmogodišnjak razumeo, ili su bar tako mislili. Uvek sam imao osećaj da je istorija tabu tema tamo odakle dolazim”, priča Marko. Kada je pronašao hor, osetio je da konačno može da “zakrpi neke rupe”.
“Odrastajući, Jugoslavija mi se činila kao raj”
Internet takođe pruža utočište za ljude koji žele da otkriju zanemarene aspekte svog nasleđa. Nekoliko popularnih Instagram naloga podseća na nameštaj, brutalističku arhitekturu i grafički dizajn tog perioda.
“Druže Tito mi ti se kunemo”
Petar Korčnak, koji je odrastao u tadašnjoj Čehoslovačkoj, pokrenuo je podkast “Sećanje na Jugoslaviju” 2020. godine. “Odrastajući, Jugoslavija mi se činila kao raj”, kaže, objašnjavajući da su mnogi ljudi od čehoslovačkog režima pobegli u Jugoslaviju. Disidenti iz drugih komunističkih zemalja, poput Rumunije iz Čaušeskuovog doba, često su činili isto.
“Gledali smo nasilni raspad Jugoslavije dok sam ja bio svedok mirnog raspada svoje zemlje. Počeo sam da upoređujući to dvoje i jednostavno sam postao fasciniran tom temom”, kaže Korčnak.
Ističe da je bio zapanjen emocionalnim izlivima nekih slušalaca. “Najbolji komentar koji sam čuo je da podkast kao terapija. Mnogi kažu da ih je dugo bilo sramota i da pomisle na reč Jugoslavija”, priseća se Korčnak.
Smatra da je očigledna naklonost koju mnogi bivši Jugosloveni imaju prema svom starom sistemu. “Možda ćete čuti starije ljude u Češkoj kako govore da su stvari tada bile jeftinije, ali uglavnom su svi nastavili dalje. U bivšoj Jugoslaviji to je transformisano u nešto potpuno drugo”, ističe Korčnak.
Generacija bez predrasuda i trauma
Međutim, neki su kritičniji prema onome što vide kao preveliku romantizaciju tog perioda. Porodica Arnele Išerić je iz Bosne i izbegla je u SAD, gde je odrasla tokom rata.
Zastava Jugoslavije sa petokrakom kod nekih nije izašla iz mode
“Moj utisak kao deteta je bio da je vreme Jugoslavije bilo najlepše i da je sve bilo harmonično, ali kada sam odrasla, shvatila sam da postoje stvari koje mi se u vezi s tim ne sviđaju”, naglašava Arnela i navodi nedostatak prava LGBT zajednice i suzbijanje političkog pluralizma. Ipak, kaže da se još uvek može poistovetiti sa “duhom Jugoslavije”.
“Kada putujem u druge delove regiona, kao što su Crna Gora ili Hrvatska, uvek osećam da sam povezana sa ljudima. Govorim njihov jezik i imamo sličnu kulturu”, ističe Arnela.
Kako vreme prolazi, mlađi ljudi su manje direktno pogođeni traumom rata, pa neki smatraju da postaje lakše analizirati period Jugoslavije.
“Skoro svakog dana neko pita da li može da nas intervjuiše za svoju disertaciju o postjugoslovenskom identitetu”, kaže Jana Dolecki, dirigentkinja bečkog hora. “Dugo je to bila tabu tema”, saglasan je njen kolega Marković.
“Ipak ova generacija ima luksuz da bude dovoljno istorijski udaljena da nema predrasuda i trauma. I mislim da će to postajati sve značajnije”, zaključuje Marković.