Crna Gora je već u problemu. Srpski dug prema Kini je u odnosu na BDP dosta manji, ali silne milijarde tek treba da se obračunaju. Zašto se balkanske države uopšte zadužuju kod Kine i koliko je korupcije u igri?
„Veliko je pitanje kako će ga završiti. Njihov fiskalni prostor se izuzetno suzio. Udavili su sami sebe, a za sada je to auto-put za nigde.“ Ovako je Rojters u leto 2018. preneo reči neimenovanog zvaničnika EU o Crnoj Gori i auto-putu Bar-Boljare, čiju izgradnju kreditira Kina, podseća Dojče vele (DW).
Tada niko nije ni pomišljao na pandemiju koja će praktično zbrisati turizam i poljuljati ekonomiju turističkih zemalja. Sa padom BDP od 15,2 odsto prošle godine, Crna Gora spada u te teško pogođene zemlje. Poređenja radi, Srbija je prema podacima Svetske banke 1999. godine nakon višemesečnog bombardovanja imala pad privrede od 9,4 odsto.
Eksplodirala je i zaduženost Crne Gore sa 76,5 na 103,3 odsto BDP tokom godinu dana. Dug prema Kini je od 2014. narastao sa nule na čak 640 miliona evra (15,3 odsto BDP). Molbe Podgorice da EU pomogne kako zemlja ne bi pala u dužničko ropstvo prema Kini za sada nemaju konkretnog odgovora iz Brisela.
Postavlja se pitanje da li će Crna Gora bankrotirati ili prepustiti deo teritorije Kini kao zamenu za vraćanje duga? O tom davanju zemlje se spekuliše mada te odredbe nema u javno dostupnoj verziji ugovora o auto-putu.
„Trenutno, Crna Gora ima para. Prošle godine se zadužila za 750 miliona izdavanjem evroobveznica i te pare su dovoljne za dve godine“, kaže za DW Goran Radosavljević, profesor ekonomije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) u Beogradu.
Tokom leta Crnoj Gori stiže na naplatu prva rata kredita od oko 37 miliona dolara, dok ove godine Crna Gora treba da povuče još oko 130 miliona evra kineskog kredita za nastavak izgradnje.
Prema rečima crnogorskog ministra finansija Milojka Spajića, reč je o „najskupljem auto-putu na svetu uopšte“, kako je rekao za Financial Times.
Deonica „od nikuda do nigde“ zapravo je duga 41 kilometar između Podgorice i Kolašina. Da bi auto-put imao smisla, potrebno je da se naprave deonice od Bara do Podgorice, i od Kolašina do granice sa Srbijom, ali i da Srbija dovrši Koridor 11 do crnogorske granice. Sve to je na dugačkom štapu.
Zašto se države zadužuju kod Kine?
Ako je isplativost posla sa auto-putem bila, blago rečeno, upitna, uslovi zaduživanja su bili povoljni. Kina je Crnoj Gori dala kredit sa 2,5 odsto godišnje kamate. Poređenja radi, u decembru 2020, nakon katastrofalne privredne godine, sa znatno većim javnim dugom, Crna Gora se na međunarodnom tržištu zadužila sa kamatom od 2,95 odsto.
„Postoje evropski infrastrukturni koridori, projekti i planovi koje je pravila EU i vrlo često su zemlje Zapadnog Balkana bile zaobilažene“, kaže za DW Dragana Mitrović, profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu i direktorka Instituta za studije Azije.
„Baveći se svojim unutrašnjim problemima, EU je potpuno zanemarila koliko je bila potrebna pomoć ovim zemljama i koliko su saobraćajna, energetska i komunikaciona infrastruktura bitne za njih – i zbog međusobnog umrežavanja i zbog podizanja kvaliteta poslovnog ambijenta“, kaže profesorka Mitrović. „Tek pošto su videli da je u taj prazan prostor utrčala Kina, oni su počeli, ali veoma skromno, da aktiviraju neke od kanala kojima bi mogli da daju sredstva.“
Goran Radosavljević, koji je bio i državni sekretar u srpskom Ministarstvu finansija, priseća se da su pregovori za Koridor 10 sa Evropskom investicionom bankom (EIB) bili veoma dugi i mučni. „Kada je javni dug Srbije bio 27 odsto BDP, mi smo pregovarali Koridor 10 sa EIB i to je trajalo dve godine. I to je sve jako mučno, a onda dođu Kinezi i kažu – šta vam treba, koliko vam treba i kad vam treba? Fleksibilnost koju Kinezi imaju ne može da se poredi sa Evropom, to su nebo i zemlja.“
„I onda kad političari sednu i razmisle, kažu – jednostavnije mi je da uzmem od Kine, košta me više, ali ne vraćam ja, fleksibilnije je, nešto ću da uradim, napraviću neki put – idi sad ti da objašnjavaš nekome iz Čačka da je kineski kredit skuplji od evropskog: baš ga briga, on je dobio put“, kaže Radosavljević.
Kako je u Srbiji?
Prema podacima Uprave za javni dug, Srbija trenutno ima nešto manje od 1,1 milijarde evra duga prema Kini, što je, prema računici DW, iznosilo 2,31 odsto srpskog BDP. Međutim, rebalans budžeta za 2021. predviđa јоš 2,02 milijarde evra zajma od kineskih banaka. Pritom, budžet kaže da je Srbija do 2039. preuzela barem još 1,1 milijardu evra duga prema Kini, sa različitim datumima dospeća i kamatama uglavnom između 2 i 3 odsto.
Međutim, u budžetu (još uvek) nema 3,2 milijarde evra koje je Srbija bez ikakve javne nabavke dodelila Kini za izgradnju kanalizacije i infrastrukture za odlaganje komunalnog čvrstog otpada, niti ima milijardi evra za izgradnju metroa u Beogradu, kao ni 165 miliona evra za budući toplovod Novi Beograd-Obrenovac.
Svi projekti idu po osnovu Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Srbije i Kine, koji je 2009. potpisao tadašnji ministar Mlađan Dinkić. Prema ovom sporazumu, kineski partner ne plaća PDV, carinu, za njega ne važi obaveza javnog nadmetanja.
Kina nije izuzetak – maltene sva infrastruktura se gradi na osnovu međudržavnih sporazuma. Na taj način najskuplji projekti idu van javnih nabavki, nema konkurencije, nema uvida javnosti, nema rasprave da li je projekat potreban i kakve će posledice imati – tako se gradi i auto-put prema Sarajevu (sporazum sa Turskom), Moravski koridor (SAD), Koridor 11 (Kina), pruga do Budimpešte (Rusija i Kina)…
„Ako ima dosta nepoznanica oko samih ugovora, pretpostavlja se onda da tu postoji koruptivna praksa, koja i inače postoji u našem regionu, po mnogim zemljama trećeg sveta, poznato je da postoji u Kini“, kaže Dragana Mitrović i podseća:
„Evropska komisija je procenjivala projekat modernizacije pruge Beograd-Budimpešta, pošto je tu jedna članica EU, i EK je ovaj projekat redovno ocenjivala kao izuzetno skup. Čim su ti projekti tako ocenjeni od stručne javnosti, onda se pitamo zašto su skupi?”
„Sama zemlja je kriva što dozvoljava nepoštovanje svojih propisa“, saglasan je Goran Radosavljević. „Postoji na desetine ozbiljnih firmi sa Zapada koje su to isto radile u zemljama gde su te zemlje to dozvolile – zagađenje, korupcija, na primer Simens u Africi.“
„Odgovornost za korupciju, zagađenje, nepoštovanje zakona leži isključivo na državi Srbiji. Ako im zemlja dozvoli da to rade, oni neće da beže od toga. Ne postoji nikakav razlog da inspekcija ne ode, izmeri zagađenje vazduha u Boru i da primeni zakon. Ali – država ćuti“, zaključuje Radosavljević.
N1