Jelena Riznić, studentkinja Sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jelena je komunistkinja, članica revolucionarne socijalističke organizacije Marks21 koja se zalaže za neposrednu i demokratsku kontrolu radničke klase nad društvom. Smatra da različite reforme neće ukinuti eksploataciju i tlačenje radništva te da je jedini odgovor na to klasna solidarnost i rušenje kapitalizma.
Da li si izašla na izbore; Kako komentarišeš izborne rezultate i izborni proces u Srbiji; Koje su to suštinski mane političkog sistema Srbije?
Na izbore sam izašla. Kako, sa jedne strane, nije bilo političke opcije koja bi predstavljala radničke interese, ali je bilo fašističkih lista poput Levijatana, odlučila sam da predam nevažeći listić. To je ujedno bila i kampanja koju je pokrenula levica (Precrtaj fašizam – STOP Levijatanu). Protestni glasovi odnosno nevažeći listići predstavljali su 4. po redu broj glasova što ukazuje na sam legitimitet izbora i odgovor na pitanje ima li alternative. Međutim, da bi postojala istinska alternativa, mora postojati i radnička partija i iako izgradnja toga nije jednostavna, u uslovima krize kojoj svedočimo i sukoba koji će se dodatno zaoštravati, tako nešto je sve izvesnije. Mislim da u ovom trenutku bojkot nije bio opcija – za tako nešto je potrebna izgradnja masovnog pokreta koji bi osporio legitimitet izbora što trenutno ne postoji. Sa druge strane, razlika između bojkota i precrtanog listića nije velika jer oba predstavljaju protestni čin.
Kako komentarišeš proteste koji se u zadnje dve nedelje događaju u Americi?
Ko seje očaj – žanje bes. SAD su zemlje ogromnih društvenih nejednakosti koje su pandemijom koronavirusa bile samo poentirane i protesti koji potresaju zemlju su odgovor na to. Reakcija, ili bolje rečeno, odsustvo reakcije usled neposotojećeg zdravstvenog sistema, ogromni bolnički računi sa jedne strane i otpuštanje skoro polovine ukupne radne snage sa druge uz dodatno bogaćenje već najbogatijih ljudi na svetu, sa još jednim ubistvom crnog čoveka – sve je to uticalo na silinu odgovora. Mislim da pokret Black lives matter zaista može da napravi presedan jer trenutno demonstrira šta organizovani pritisak može da postigne – policajci koji su odgovorni za ubistvo Džordža Flojda su osuđeni, iako inače prolaze nekažnjeno zbog svakodnevnih ubistava crnaca i crnkinja u SAD, gradovi i države povlače finansije policijskih snaga i razmatraju njihovo ukidanje itd. Organizovani otpor je jedini odgovor na društvene nejednakosti, a policijska brutalnost je samo jedan od indikatora i inače eksploatatorskog i rasističkog sistema.
Koje države po tebi su pokazale najbolji model borbe protiv korona virusa i zašto; šta je ova kriza usled pandemije razotkrila na svetskom nivou, kada govorimo o političkom delovanju i moći i odgovornosti političara?
Pandemija koronavirusa je pokazala da je ,,nešto trulo u državama kapitalističkim“. Novi virus je posledica urušavanja zdravstva usled neoliberalnog restrukuriranja države i jasno je koga je to najviše pogodilo – radničku klasu, ,,obične“ ljude koji najviše zavise od sistema socijalne zaštite. Nakon pandemije virusa SARS, tržišna logika je bila imperativna kako za farmaceuteske kuće, koje zbog toga nisu radile na novim lekovima ili vakcinama, tako i neoliberalnih država, pa se novi, ali srodan virus dočekao potpuno nespremno. Uz to se znalo da će do nove pandemije doći, o čemu govore izveštaji iz Bundestaga (2013. godina) i Pentagona (2017. godina). Svim kapitalističkim državama je bilo zajednička odbrana interesa vladajuće klase, ali su bolji odgovor svakako dale države koje su bile spremne da logiku profita ostave barem na kratko po strani i da ulažu više u odgovor na pandemiju, poput Kine. To ne znači da je reč o socijalističkoj zemlji jer Kina to naprosto nije, ali se svakako tip kapitalizma razlikuje od američkog koji je odgovoran za smrt više od 120 hiljada ljudi u SAD.
Kakva je budućnost Evropske unije nakon korone, s obzirom na to da su mnogi kritikovali nesolidarnost koja je bila dominantna na evropskom nivou?
Evropska unija je bila na klimavim nogama i pre pandemije koronavirusa. Ipak, pandemija jeste ukazala na antiradnički karakter EU jer kako rekoh malopre, jasno je koga neoliberalne politike najviše pogađaju. Bregzit je već pokazao da je reč o radničkom, klasnom revoltu, a ne nacionalnom, i to revoltu protiv globalizovanog, brutalnog kapitalizma, a EU je njegova glavna predstavnica. Zato očekujem zaoštravanje klasnog sukoba i još veću krizu EU.
Kada spomenemo migrantsku krizu, šta je po tebi osnovni problem u tom procesu;Da li se osećaš bezbedno u svojoj zemlji?
Osnovni problem je i samo imenovanje – sintagmom „izbeglička“ ili „migrantska kriza“ aludira se na izbeglice i migrante kao (do)nosioce krize, a ne kao na ljude koji upravo beže od krize, stradanja i rata u svojim zemljama porekla za koje su odgovorne upravo te evropske vrednosti koje su navodno u krizi zbog njih. Zato ja nikada ne govorim o ,,migrantskoj krizi“, o ,,najezdi migranata“ ili ,,migrantskom pitanju“ već o egzodusu ljudi sa Bliskog i Srednjeg istoka i iz Severne Afrike.
Ksenofobija, a posebno islamofobija su vrlo važne tačke programa desničarskih organizacija i stranaka u Evropi i svetu. Muslimani i muslimanke su tako postali novi globalni žrtveni jarac. Kod nas trenutno postoji nekoliko političkih stranaka kojima je antimigrantski stav deo agende. Antimigrantski diskurs ovih stranaka je uvek i jasno patrijarhalan – uvek postoje ,,naše žene i deca“ koje ,,naši muškarci“ brane od ,,njihovih muškaraca“ koji su predstavljeni kao silovatelji. Time se nedvosmisleno naglašava svojinski odnos nad ženama i decom, a pošto je reč o svojini, onda je potpuno nevažno što ,,srpski domaćini“ vrše nasilje nad njima inače. Takvo nasilje se negira, a žene koje se usuđuju da o tome govore bivaju ućutkane. Potencijalna opasnost se registruje samo kada je potrebno instrumentalizovati je. Drugim rečima, u zemlji u kojoj oko 30 žena godišnje bude ubijeno u partnerskom nasilju mi zaista ne možemo govoriti o autentičnoj brizi za sigurnost žena i dece, niti su nosioci te sigurnosti Levijatan, Dveri, Dosta je bilo, Metla 2020 i druge desničarske stranke i organizacije sa antimigrantskim pozicijama. Što se tiče percepcije sopstvene bezbednosti, nju ne vršim na osnovu nečije boje kože – žene se plaše muškaraca zbog postojanja muškog nasilja, ne zbog mesta iz koga dolaze.
Ognjen Roljević, student Istorije na Filozofskom fakutetu u Beogradu
Ognjen sebe vidi kao klasičnog liberala ili umerenog libertarijanca. Smatra da samo društvo u kojem država ima što manji paternalistički uticaj na građane može izgraditi društvo koje ima parvo da teži ka ,,životu, slobodi i traganju za srećom”.
„Neke od odlika ovakve ideologije bile bi niski porezi, laissez-faire kapitalizam u pogledu tržišta, dominacija malih preduzeća, puna sloboda govora i izražavanja, sloboda veroispovesti, manjinska prava, legalizacija kanabisa i slične aktuelne ekonomske i društvene teme. Ove ideje su razumske, sa korenima u dobu prosvetiteljstva. Međutim, ono što bi tim idejama prethodilo bi svakako bila široka edukacija građana u pogledima slobode, kao i približavanje tih ideja široj javnosti kroz dokazivanje da se te teme u nekom obliku tiču svih nas”, ističe Ognjen.
Loki Demitrevski, studentkinja Politikologije na Fakultetu političkih nauka
Loki sebe vidi desno od centra na gornjoj polovini spektra. Poredak koji je za nju najpodobniji jeste korporativizam u ekonomskom smislu, on nadilazi i liberalizam i socijalizam i stvara sintezu. U filozofskom i duhovnom pogledu smatra da vrednost čoveka leži u onome štio je doprineo svojoj zajednici i otadžbini.
„Zakoni koji se protive zakonima Božijim država ne bi trebalo da usvaja. Da, ova politika je progresivna i organska, to znači da je prilagodljiva duhu vremena i duhu određenog naroda. Svaki narod ima svoj karakter i ne može se svaki isto upravljati, što se može videte ako pogleamo istoriju različitih naroda. Da bi do toga došlo, „demokratija“ mora sići sa trona apsolutnog i sve bi išlo prirodnim tokom. Koliko je to realno? Nije, zbog svetskog hegemona koji drži ljude u laži njihovih prava dok ih zaključava i određuje šta je dobro a šta ne”, zaključuje Loki.
Predrag Stanojević, student Novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka
Sebe vidi kao liberala zato što smatra slobodu pojedinca zvezdom vodiljom. „Poredak mora da sarži vladavinu prava, poverenje u institucije, solidarnost i toleranciju. Te ideje u visoko polarizovanom društvu, kao što je naše, teško dolaze do izražaja. Mora prethoditi suštinska reforma političkog sistema Srbije i potrebna je politička volja da se tako nešto izvede“ ističe Predrag.
Milić Dujović, student Istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Milić ističe da nije ljubitelj ideološkog svrstavanja, jer su mu, kako kaže, bliski ljudi različitih ideoloških opredeljenja, ali sebe vidi kao osobu kojoj su bliske ideje desnice. „Kulturno-istorijsko nasleđe jako je bitno u političkom životu jednog naroda. Međutim, da bi smo spoznali njegov značaj, kao i njegov uticaj, potrebno je da se njime bavimo prilično detaljno i ozbiljno. Demokratsko društvo, kojem težimo, otvara nam mogućnost da se slobodno izražavamo i biramo put kojim ćemo da idemo, što nosi i posebnu odgovornost. Da bi išli putem kojim su išli i naši preci, potrebno je da poznajemo istoriju, kako nacionalnu, tako i evropsku, da negujemo osobenosti ali i da uvažavamo različitosti, da budemo otvoreni i spremni da snosimo posledice svog opredeljenja”, objašnjava Milić.
Krinka Baković, studentkinja Etnologije i antropologije na Filozofskom fakultetu
Krinka se deklariše kao anarhokomunistkinja i kao takva zalaže se za poredak koji podrazumeva ukidanje države, privatnog vlasništva i kapitalizma. „Ne bih volela da se moje ideološko opredeljenje uzima kao referentna tačka prema kojoj će se moji odgovori na pitanja oceniti kao povoljni ili ne. Na pitanja su nastojati da odgovorim kao osoba koja živi u određenom društvenom, ekonomskom i političkom okruženju i koja ima kritičko mišljenje“, istče krinka.
Opširnije čitajte na oblakoder.org.rs