Islamska revolucija 1979. godine dovela je do seizmičkih promena u Iranu, najviše za žene.
Jedna od oblasti koja je detaljno preispitana je i način na koji se žene oblače i da li pokrivaju kose – prethodni šah je tokom 1930-tih godina zabranio pokrivanje lica i naložio policiji da na silu skida marame.
Ipak, početkom osamdesetih, nove islamske vlasti uvele su obavezan način oblačenja prema kome žene moraju da nose hidžab.
Ove fotografije prikazuju kako je ženama u Iranu izgledao život pre nego institucije verskog zakona, i kako se od tada menjao.
Pre revolucije
Studiranje na Univerzitetu u Teheranu 1977. godine: Iako su žene u velikom broju već bile prisutne u visokom obrazovanju, narednih godina zabeležen je porast u broju upisanih na univerzitet. To je delom posledica toga što su vlasti uspele da ubede konzervativne porodice iz ruralnih sredina da dopuste ćerkama da studiraju van doma.
„Pokušali su da spreče žene da studiraju, ali reakcija je bila toliko jaka da su morali da im dozvole da se vrate”, kaže Baronesa Hale Afšar, profesorka ženskih studija na Jork Univerzitetu koja je odrasla u Iranu šesdesetih godina.
„Neki obrazovani ljudi su napustili Iran, pa su vlasti shvatile da moraju da školuju i žene i muškarce kako bi zemlja funkcionisala.”
Razgledanje izloga u Teheranu 1976. godine: Mnogo žena se pre revolucije oblačilo zapadnjački – što znači uske farmerke, mini suknje i majice kratkih rukava. „Cipele se nisu promenile – i strast za cipelama postoji u svima nama! Žene u Iranu nisu drugačije od drugih žena širom sveta, a šoping je samo način da žene pobegnu od svakodnevnog stresa”, kaže profesorka Afšar.
Piknik petkom u Teheranu 1976. godine: Porodice i prijatelji su se okupljali petkom, što je u Iranu vikend. „Izleti su važni deo kulutre Irana i veoma su popularni među srednjom klasom. Ovo se nije promenilo posle revolucije. Razlika danas je u tome što su muškarci i žene koji sede zajedno mnogo suzdržaniji u komunikaciji”, kaže profesorka Afšar.
Frizerski salon u Teheranu 1977. godine: „Ovo je scena koju više ne možete da vidite u Iranu – ali čak i posle Islamske revolucije, frizeri su nastavili sa radom”, kaže profesorka Afšar. „Danas muškarce nećete videti u salonu – a žene znaju da treba da pokriju glavu čim izađu napolje. Neki ljudi vode i tajne salone iz svojih domova gde dolaze i muškarci i žene.”
Obezbeđenje oko šaha 1971. godine: Mlada žena prilazi šahu Mohamedu Rezi Pahvaliju (skroz desno) na velikom obeležavanju 2.500 godina Persijske monarhije – ekstravagancu ovog događaja osuđivali su njegovi suparnici, i klerički i levo orijentisani. „U to vreme šah već nije bio popularan kod mnogih ljudi, a neki veruju da je upravo ova slika neumerenosti i slabosti dovela do revolucije osam godina kasnije”, objašnjava profesorka Afšar.
Šetnja po snežnoim ulicama Teherana 1976. godine: „Ne možete sprečiti žene da hodaju ulicama Irana, ali ovo danas nećete videti – njene minđuše i ovako izraženu šminku”, kaže profesorka Afšar.
„U Iranu postoji taj koncept ‘pristojnosti’ – tako da žene koje danas šetaju ulicama verovatno nose kaput do kolena i šal.”
Posle revoulicije
Protest žena protiv hidžaba 1979. godine: Ubrzo po dolasku na vlast, novi Vrhovni vođa Irana Ajatola Ruhola Khomeini naredio je da sve žene moraju da nose veo – bez obzira na religiju ili nacionalnost. Osmog marta – na Međunarodni dan žena – hiljade žena svih starosnih dobi protestovalo je protiv ovog zakona.
Protest ispred američke ambasade u Teheranu 1979. godine: Studenti revolucionari uzeli su desetak zaposlenih u američkoj ambasadi za taoce, dok je hiljadu anti-SAD demonstranata opkolilo zgradu.
„Tada je u Iranu bilo normalno videti različite ljude ujedinjene u apsolutnoj mržnji prema Americi”, kaže profesorka Afšar. „Amerikanci i Britanci imaju dugu istoriju pokušaja uticanja i preuzimanja nafte u Iranu, tako da je to duboko nepoverenje prema SAD i Britaniji ukorenjeno odavno.
Porodice idu na moleban petkom 1980. godine: „Molebani petkom su prilika za vernike – ili one koji podržavaju islamsku vlast ali ne žele da ih označe za disidente – da se okupe i solidarišu”, kaže profesorka Afšar. „Ali taj događaj i dalje pripada muškarcima.
Ženama ne bi bilo dozvoljeno da budu u istoj prostoriji sa muškarcima – one bi se molile u odvojenoj prostoriji.”
Foto: Magnum
Kupovina venčanica u Teheranu 1986. godine: „Venčanice koje su u izlogu izgledaju zapadnjački – žene u Iranu u suštini mogu da nose šta žele, sve dok to rade iza zatvorenih vrata”, objašnjava profesorka Afšar. „Venčanja i žurke trebaju biti odvojene, tako da nije bitno šta si obukla ukoliko imaš samo ženske goste. Ipak, i dalje postoje mešovite žurke – neki ljudi plaćaju obezbeđenje da dežura na vratima, drugi podmićuju lokalno policiju.”
Šetnja u Teheranu 2005. godine: Nisu sve žene u Iranu pristale da nose crni čador, veo koji pokriva telo od glave do pete, dok samo lice ostaje otkriveno. Neke više vole da nose opuštenije šalove, marame i kapute. „Pitanje je koliko daleko povučete maramu unazad? Žene drže do malih činova otpora i često pokušaju da maramu gurnu što više unazad”, kaže profesorka Afšar.
Plaža na Kaspijskom moru 2005. godine: Ženama u Iranu je zabranjeno da se na javnim mestima kupaju u kupaćim kostimima. „Muškarci i žene ne treba da plivaju zajedno – ali ljudi se snalaze tako što iznajme brod koji ih odveze daleko u more, gde mogu da plivaju jedno pored drugog”, kaže profesorka Afšar.
Miting podrške hidžabu u Teheranu 2006. godine: Više od 25 godina posle revolucije, žene koje podržavaju čvrstu liniju vlasti održale su sopstveni skup kako bi protestovale protiv, kako su rekle, neuspelog pokušaja primene zakona o obaveznom hidžabu. Na ovoj slici su sve žene odevene crnim čadorom, osim jedne devojčice.
Gledanje fudbala iz tržnog centra u Teheranu 2008 godine: Iako ženama nije nikada zvanično zabranjeno gledanje fudbalskih utakmica u Iranu, njima često nije dozvoljen ulaz na stadione, a neke su i uhapšene kada su to pokušale da urade. Pre revolucije, ženama je bilo dozvoljeno da prisustvuju sportskim događajima.
Preuzeto sa: bbc.com