„Srpski studenti pokazuju svetu kako da obnove demokratsku nadu“, naslov je teksta na Gardijanu u kom se govori o trenutnim masovnim protestima u našoj državi.
U nastavku, prenosimo tekst Adriane Zaharijević, filozofa na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu, sa Gardijana.
„Kada se zgrada sruši zbog starosti, kao što se desilo u Drezdenu pre nekoliko meseci, ljudi prirodno reaguju nevericom i neslaganjem prema vlastima. Međutim, kada se nove zgrade uruše i ubiju ljude, priča je sasvim drugačija.
Prvog novembra 2024. godine srušio se betonski krov železničke stanice u Novom Sadu, u Srbiji – čija je obnova bila završena samo nekoliko meseci ranije, uz veliku državnu pompu – pri čemu je poginulo 15 ljudi, što je izazvalo nastavnu nacionalnu bes i ogorčenje. Masovni protesti su naterali premijera da podnese ostavku i ostavi predsednika pod sve veći pritisak.
Isprva su vlasti umanjivale značaj urušavanja i 15 života koje je odnelo, oslanjajući se na uobičajenu frazu da, uprkos tragediji, „Srbija ne može da stane“. Nema vremena za tugu, nema potrebe za pitanjima, kao i u mnogim prethodnim slučajevima. Mnogo je toga žrtvovano za ovaj nemilosrdni, nezaustavljivi „progres“.
Vladavina prava i demokratija su njegove osnovne žrtve, stvarajući kulturu bezakonja, nasilja, raširene nesposobnosti i korupcije. Nacionalne institucije kao što je pravosuđe, dugo pod kontrolom režima, okrenule su se od neustavnih i usurpatorskih radnji oligarhije na vlasti.
Delovalo je kao još jedan slučaj u kojem javnost neće dobiti zadovoljavajuće objašnjenje i niko neće biti odgovoran. Ali onda su došli studenti.
Prošlog meseca njihovi mirni skupovi u znak sećanja na 15 žrtava ispred Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu nasilno su prekinuti od strane grupe huligana koji su se predstavljali kao nestrpljivi vozači.,
Nedugo nakon toga, tvrdilo se da su ovi ljudi u tesnoj vezi sa vladinom strankom, neki su bili njeni članovi, a predsednik Srbije je gostovao na nacionalnoj televiziji kako bi branio provokatore. Otkriveno je da su ljudi bliski režimu dobili instrukcije da ometaju trenutke tišine. Da bi branili interese oligarhije, nasilje nije bilo samo dopušteno, već je bilo i naređeno.
Studenti su izneli zahteve koji možda zvuče mali. Traže od institucija da pokažu da će raditi svoj posao nesputano od strane režima, i u interesu javnosti čiji su životi ugroženi zbog državnog zahvatanja. Glavni zahtev, najteži za ostvariti, odnosi se na objavljivanje sve dokumentacije vezane za obnovu železničke stanice u Novom Sadu.
Drugi zahtevi – identifikacija pojedinaca odgovornih za napade na studente i profesore tokom mirnih skupova i pokretanje krivičnih postupaka protiv njih, kao i obustava krivičnih prijava protiv studenata uhapšenih ili zadržanih i obustava postupaka – pozivi su za pravdu; pravdu koja ne pravi razliku između običnih ljudi i oligarhije. Sledeći zahtev, povećanje budžeta za visoko obrazovanje za 20%, odnosi se na vraćanje dostojanstva proizvodnje znanja.
Ali nisu sami zahtevi, jednostavni i hrabri, najtroubliji za režim. Ono što je novo i šokantno je tvrdnja studenata da nijedan od ovih zahteva nije u nadležnosti predsednika, Aleksandra Vučića, najmoćnijeg čoveka u srpskoj politici, podržanog i sa istoka i sa zapada kao navodnog garanta stabilnosti u inače nestabilnim Balkanu.
„Vučić nije država“, tvrde protestanti; institucije, kao i društvo u celini, moraju biti odblokirane.
Studenti nisu upali u zamku oponašanja Vučićeve autoritarnosti: oni deluju kao pluralnost, bez lidera, bez predstavnika. Oni su mnogi, sa različitim licima koja se pojavljuju kroz nekoliko nezavisnih medija koji im omogućavaju pristup.
Kolektivno odlučuju o svakom koraku na plenarnim sastancima kroz direktnu demokratsku praksu glasanja i usklađivanja svojih glasačkih tela na nivou univerziteta, širom univerziteta. Kroz svoje akcije, protive se iskrivljavanju duha demokratije, kao i njenim procedurama.
Protesti su u poslednjoj deceniji u Srbiji izbrisali i pacifikovali opozicione stranke: sindikati su slabi, dok je mašinerija vladajuće stranke izgledala neosvojivo. Režim je uspeo da utiša i diskvalifikuje nezavisne glasove, od intelektualaca do zviždača, putem medija pod kontrolom države, koji šire strah, obmane i laži.
Strah, apatija i rezignacija su dugo bili prisutni. Ipak, sada, po prvi put u možda decenijama, studenti – koji sami nemaju formalnu reprezentaciju – počinju da predstavljaju sve one utihnule glasove. Njihova duhovita upotreba društvenih medija počela je da se suprotstavlja dominaciji medija režima.
Uprkos pozivima predsednika za razgovore tokom njegovih svakodnevnih medijskih nastupa (protkani pretnjama, lažnim ustupcima, optužbama i prikrivenim pozivima na nasilje), studenti su ostali čvrsti: njihovi zahtevi su jasni i jednostavni, a nijedan od njih nije upućen predsedniku. Nikakvi pregovori nisu mogući. U ovome su podržani od strane svojih profesora i rektora univerziteta.
Studenti su uspeli da potrese vladu koja je godinama ili kupovala dostojanstvo ljudi ili gušila i omalovažavala one koji su smeli da govore istinu vlasti. Odjednom, nijedan „lider“ ne može biti pronađen da bude potkupljen, ometan ili drugačije diskreditovan sa nekom nejasnom insinuacijom da je strani plaćenik.
Ključno je da je odgovor studenata na nasilje nedvosmisleno nenasilan, nešto što duboko destabilizuje čitav sistem vrednosti razvijen u Srbiji tokom više od decenije. Oni su sada nominovani za Nobelovu nagradu za mir.
Njihova odlučnost bi trebalo da pokrene uspavane institucije na akciju. Njihova ustrajnost je pozvala javnost na hrabrost, a mnogi su odvažni odgovorili.
Ono što srpski studenti rade nije ništa manje nego obnavljanje demokratske nade u zemlji koja je videla premalo toga – i to u vreme kada se ta nada ruši širom sveta“, piše Adriana za Gardijan.