Minhenski masakr se dogodio tokom 5. i 6. septembra 1972. na Olimpijskim igrama u Minhenu u Zapadnoj Nemačkoj. Tada je 8 palestinskih terorista iz organizacije „Crni septembar“ ušlo u zgradu gde su bili smešteni izraelski sportisti i i ubili dvojicu a devetoro držali kao taoce za vreme akcije. Svi taoci su ubijeni tokom kontroverzne akcije nemačke policije u pokušaju da ih spasu.
Plan je bio da im se teroristima da Boing 727 za bijeg. Čekao ih je na aerodromu, bilo je 16 policajaca prerušenih u posadu aviona. Bilo je dogovoreno da dva otmičara prvo pregledaju avion, kada bi ih policajci savladali, što bi snajperistima dalo šansu da ubiju ostale teroriste.Međutim, nemačka policija zapravo nije znala koliko tačno ima terorista – mislili su da ih ima znatno manje nego što ih je bilo. Policajci u avionu su zato u poslednji čas odlučili da odustanu od misije, ali o tome nisu obavestili komandu.Snajperisti su ostali sami. Bez komunikacije i obuke. Brojčano slabiji.
Helikopteri su sleteli nešto posle 22.30. Iz njih je izašlo šest kidnapera, koji su uperili puške u pilote, iako su obećali da Nemce neće uzeti za taoce. Isa i Toni (dvojica vodećih otmičara) su krenuli da provere avion. Jedan od policajaca je to video kao poslednju šansu da se eliminiše Isu, čime bi grupa ostala bez vođe. Međutim, zbog slabog svjetla nije dobro vidio i umesto Ise, pogodio je Tonija u nogu. Ostali snajperisti su dobili dozvolu da otvore vatru i pucnjava je počela. Dva kidnapera su odmah ubijena, a treći se od snajpera sakrio ispod helikoptera. Tada je u pucnjavi ubijen i nemački policajac Anton Figerbauer. Piloti su pobegli, ali vezani taoci nisu mogli. Pokušali su da se oslobode – kasnije su otisci zuba pronađeni na konopcima.
Policija je onda htela da pošalje oklopna vozila – ali su se ona zaglavila u saobraćaju, pa su kasnila. Kada su konačno stigla, jedan od terorista se okrenuo ka taocima u helikopteru i počeo da puca. Ubijeni su Springer, Halfin, Fridman i Berger. Napadač je onda u ubacio bombu u helikopter, koji je potpuno uništen u eksploziji, pa zapucao na policiju, koja ga je ubila.Kalid Džavad je pokušao da pobegne, ali su ga ubili snajperi. Šta se desilo sa ostalim taocima je i dalje predmet rasprave. List Tajm, na osnovu izveštaja bavarskog tužioca, kaže da je preostale taoce – Gotfrojda, Šora, Slavina, Spicera i Šapira – ubio treći otmičar. U svakog od njih je četiri puta pucano. Kada je pucnjava prestala, tri napadača su preživela. Toni je pobegao, ali su ga 40 minuta kasnije pronašli policijski psi. Ubijen je posle kratkog vatrenog obračuna. Do 1.30 ujutru, sve je bilo gotovo.
Od osam terorista, petorica su ubijeni tokom akcije spasavanja, dok su trojica uhapšen.
Uhapšeni otpimari Adnan Al Gashey, njegov nećak Jamal Al-Gashey i Mohammed Safady pušteni su mjesec i po dana kasnije, 29. oktobra 1972. godine, kada su arapski teroristi oteli avion Lufthansa 615 iz Damaska za Frankfurt. Otmičari su zahtijevali puštanje troje preživjelih terorista ili bi digli avion u zrak. Bez savjetovanja s izraelskom vladom, zapadnonjemačka vlada pristala je na zahtjeve otmičara.
NTrojica preživjelih članova Crnog septembra prebačeni su u Tripoli u Libiju gdje su odmah po dolasku održali konferenciju za novinare. Adnana Al-Gasheya britanski novinar ispitivao je li lično pucao na Izraelce. Al-Gashey odgovara na engleskom.
Al-Gashey: Nije važno reći jesam li ubio Izraelca ili nisam.
Novinar: Ali oni su bili nenaoružani, izraelski taoci, jeste li sami pucali u nekoga od njih?
Al-Gashey: Oni su nenaoružani, ali moramo znati da je Izrael naš neprijatelj, Izrael je naš neprijatelj … pa moramo ubiti Izraelca jer … (presječen glasnogovornikom koji ubacuje) .
Al-Gasheyjeva smrt izazvala je mnoge kontroverze nakon Minhhenskog masakra. U Oskarom nagrađenom dokumentarnom filmu Jedan dan u septembru (2000.) navodi se da su izraelski odredi za atentat na Mossada ubili i njega i Mohammada Safadya. Međutim, u svojoj knjizi Uzvraćajući udarac: masakr na Olimpijskim igrama u Münchenu 1972. i smrtonosni odgovor Izraela , Aaron J. Klein navodi da je Mossad izvijestio da je Al-Gashey prirodno umro u Dubaiju negdje između 1978. i 1979. godine, od genetskog stanja srca. Može se, međutim, pretpostaviti da je do 2000. godine objavljivanjem knjige Simona Reevea Al-Gashey umro dok ga je supruga opisivala u prošlom vremenu.
Jamal Al-Gashey je 1999. godine izašao u javnost kako bi dao detaljniji intervju u pomenutom dokumentarnom filmu Jedan dan u septembru . Budući da je Al-Gashey vjerovao da ga izraelski agenti još uvijek pokušavaju ubiti, bio je maskiran, a lice mu je predostrožno prikazano samo u mutnoj sjeni. Reditelj Kevin Macdonald primijetio je Al-Gasheyjevo nervozno, gotovo paranoično ponašanje tijekom intervjua, ali uspio ga je uvjeriti da će film na kojem je radio biti istinski autentičan samo ako je Al-Gashey dao svoju stranu priče. Tijekom razgovora 1999. izjavio je:
Ponosan sam na ono što sam radio u Münchenu jer je to silno pomoglo palestinskoj stvari … Prije Münchena svijet nije imao pojma o našoj borbi, ali tog se dana ime ‘Palestina’ ponavljalo po cijelom svijetu.