Politiku istorije koju je tokom poslednje decenije sprovodila ruska država sada možemo retrospektivno tumačiti kao pripremu rata sa Ukrajinom. Ovu politiku odlikuje nekoliko ključnih karakteristika.
Prvo, karakteriše je opšta tendencija današnjice ka gubitku vizije budućnosti i stremljenje da se u prošlosti nađe opravdanje za sadašnjost. Drugo, istorija Rusije se razmatra isključivo kao istorija ruske države koja u svojim različitim oblicima (bilo kao Ruska imperija ili Sovjetski Savez) i na različitim etapama svog postojanja reprodukuje svoju nepromenljivu suštinu. U takvoj perspektivi, Rusija je jednaka svojoj teritoriji, biološki shvaćenom narodu i esencijalistički poimanoj kulturi.
Ruska propaganda stalno govori o „civilizacijskom kodu“ – to jasno svedoči o tome da se kultura smatra nečim urođenim, stečenim na genetskom nivou. U takvoj paradigmi kulturni kod je jednak genetskom, te je, sledstveno tome, nepromenljiv.
Konačno, istorija Rusije se svodi na istoriju borbe države sa spoljnim neprijateljima i osvajanje novih teritorija. U takvom modelu istorije unutrašnji politički procesi, razvoj društva i kulture igraju potčinjenu ulogu i bivaju potisnuti u drugi plan.
O cikličnom shvatanju istorije i neoliberalizmu
Ruska politika istorije ne nudi linearni, već ciklični model istorijskog procesa. Linearni narativ – karakterističan, na primer, za sovjetsku istorijsku koncepciju – pretpostavlja da svaki momenat u prošlosti ili sadašnjosti predstavlja deo procesa nastajanja koji se odvija u vremenu i koji ima neki cilj u budućnosti. U putinovskom istorijskom modelu nema ideje nastajanja.
Teza o konfrontaciji Rusije i Zapada predstavlja osu ili srž tog modela. Počevši od daleke prošlosti do sadašnjeg dana, kolektivni Zapad je pod različitim maskama pokušavao da Rusiju liši njene samobitnosti i suverenosti, dok se Rusija uspešno suprotstavljala tim pokušajima. Takav pristup lišava svaki istorijski događaj njegove jedinstvenosti i specifičnosti. U putinovskoj verziji istorije ne može biti ničeg novog: Nevska bitka, pokolj na zaleđenom Čudovskom jezeru, Napoleonova invazija, Drugi svetski rat, sukob sa Ukrajinom – sve se to smatra reprodukcijom jednog te istog obrasca.
Iz toga sledi još jedna važna karakteristika – ideja da Rusija neminovno mora postići uspeh. Dok je još bio ministar kulture, Vladimir Medinski je stalno govorio o visokom stepenu kompetitivnosti ruske kulture. Čitava istorija Rusije je istorija uspeha zajemčenih našim vrednostima, kulturom i religijom.
Pravoslavlje se takođe identifikuje funkcionalno – kao religijski izbor koji u najvećoj meri pogoduje dostizanju uspeha. Patrijarh Kiril je sredinom 2010-tih izjavio da je izbor hrišćanstva Vladimira Svetog bio racionalno rešenje koje mu je pomoglo da ostvari spoljnopolitičke uspehe. Tako se konzervativno ciklično shvatanje istorije na čudesan način spaja sa neoliberalnom idejom efikasnosti.
Sve krize i revolucije u ruskoj istoriji smatraju se rezultatom spoljašnjeg mešanja jer sama koncepcija ruske države isključuje mogućnost bilo kakvog neuspeha. U analizama ruskih revolucija iz 1905. i 1917. godine naglašava se da su te revolucije u stvarnosti bile inspirisane spolja, te da nisu počivale na nekim realnim društvenim, političkim ili ekonomskim osnovama.
Svojevremeno, na mene je veliki utisak ostavila izložba „Rusija – moja istorija“ koja je u najrazvijenijem obliku reprezentovala savremenu rusku istorijsku koncepciju. Očekivao sam da kreatori izložbe Lenjina nazovu nemačkim špijunom, ali se ispostavilo da su, po njihovom mišljenju, i ustanci Dekabrista, Jemeljana Pugačova i Stepana Razina takođe bili izazvani inostranim mešanjem.
O zabrani „Memorijala“
Tokom sudskog procesa protiv „Memorijala“ tužilaštvo je direktno izjavilo da kao osnov za zabranu ovog udruženja služi to što ono, navodno, ocrnjuje istoriju Rusije. Ta teza je veoma važna. Istoriju Rusije „Memorijal“ nije prikazivao sa stanovišta države, već iz perspektive onih koji su stradali od njenog delovanja. Od principijelne važnosti za „Memorijal“ je bilo omogućavanje ljudima da čuju glasove žrtava, nezavisno od toga ko su bile te žrtve. Stoga mi se čini nekorektnim tvrđenje da je „Memorijal“ zagovarao liberalno viđenje istorije. Znamo da je među žrtvama staljinskih represija bilo mnogo komunista – „Memorijal“ to nikada nije skrivao već je, naprotiv, na svaki mogući način isticao tu činjenicu.
To shvatanje istorije koje je zagovarao „Memorijal“ može se okarakterisati kao genealoško – to je priča o gubitnicima, a ne pobednicima. Sećanje na gubitnike i mogućnost solidarisanja sa njima čini nas ljudima i građanima, jer ono neprestano ukazuje na granice koje država ne bi smela da pređe u svom samoopravdanju. Sa tog stanovišta, „Memorijal“ je bio važan simbolički protivnik vladajućoj ruskoj ideologiji i njegova likvidacija je bila jedan od koraka na putu ka onome što se dogodilo 24. februara.
O preispitivanju sovjetskog iskustva i Putinovom antikomunizmu
Nostalgija za Sovjetskim Savezom je igrala važnu ulogu u formiranju ruske ideologije i politike istorije – pre svega zato što Putinov režim SSSR smatra jednom od reinkarnacija „istorijske Rusije“. Međutim, odnos režima prema Sovjetskom Savezu je nešto složeniji. Svojevremeno je Putin raspad SSSR nazvao najvećom geopolitičkom katastrofom XX veka. Ako uporedimo ovu izjavu sa njegovim govorom održanim dva dana pre invazije na Ukrajinu u kome je on izjavio da su savremeni problemi sa Ukrajinom stvoreni nacionalnom politikom boljševika, onda se može tvrditi da je Putin vremenom došao do zaključka da najveća geopolitička katastrofa XX veka nije bio raspad Sovjetskog Saveza već njegovo stvaranje. Sovjetski Savez se zasnivao na principima samoopredeljenja nacija, antiimperijalizmu i fundamentalnoj reviziji onih temelja na kojima je počivala Ruska imperija. Očekivalo bi se da, kao rezultat invazije na Ukrajinu, upravo te ideje moraju biti revidirane. U tom smislu, Putin je u osnovi antisovjetski i antikomunistički političar.
To što danas radi Putinova Rusija u Ukrajini može se smatrati pokušajem konačnog povlačenja crte ispod sovjetskog iskustva. Ideja rusko-ukrajinskog prijateljstva i bratstva bila je moguća jedino pod uslovom priznanja jednakosti naroda i njihovog legitimnog prava na posedovanje nacionalne kulture, jezika i identiteta. Stoga je u svetlu tekućih diskusija o tome da li su u budućnosti mogući normalni odnosi između Rusa i Ukrajinaca nužno ponovno promišljanje sovjetskog iskustva. Pritom, naravno, ne treba zaboravljati mnogobrojne imperijalne recidive staljinizma, kao i takve užasne događaje poput Holodomora.
Revalorizacija sovjetskog iskustva se mora zasnivati na razumevanju njegove protivrečnosti i nehomogenosti – na primer, poimanju jaza između pozicija Lenjina i Staljina o pitanju nacionalnog samoopredeljenja. Preimenovanjem ulica ili rušenjem spomenika nemoguće je „otarasiti“ se sovjetskog kao od neke celine – ono se mora prihvatiti kao deo istorije u kome su nesumnjivo postojali kako ekstremno reakcionarni momenti, tako i progresivna, oslobodilačka obeležja koja mogu biti osnov za demokratski razvitak u budućnosti.
O internacionalizmu i zabludama zapadnih levičara
Kada sam u nedavnom intervjuu časopisu Spectre govorio o nužnosti povratka internacionalizmu, to je pre svega bilo upućeno zapadnim levičarima koji su, većinom, poslednjih decenija potcenjivali mogućnost agresivne imperijalističke politike Rusije. Dominantna je bila ideja da imperijalizam može biti samo američki, a da se sve što se tom imperijalizmu suprotstavlja automatski upisuje u kategoriju istorijski progresivnih snaga.
Takvo gledište je u osnovi pogrešno. Mnogi levičari na Zapadu sada to razumeju i pokušavaju da razviju drugačije stanovište, ali još uvek bez većeg uspeha. Predstava o tome da je „neprijatelj mog neprijatelja – moj prijatelj“ je tako duboko pronikla u svest zapadnih levičara da im je veoma teško da se vrate idejama internacionalizma – solidarnosti sa ugnjetenima, uključujući i sa ugnjetenim nacijama suočenim sa kolonijalnom agresijom. Prevazilazeći nacionalne granice i deleći postojeće kapitalističke države na progresivnije i manje progresivne, internacionalizam ne smatra imperijalizam svojstvom samo neke određene države, nego potencijalno opasnim stanjem sveta bremenitog vojnim sukobima. Takav internacionalizam su evropski levičari demonstrirali u godinama Prvog svetskog rata, a danas on zahteva ponovno razmatranje i aktualizaciju.
O tome kako ruska propaganda redefiniše pojam nacizma
Već sam govorio o tome da ruska politika istorije nudi ciklični model istorije Rusije. S tim u vezi, istorija i pouke Drugog svetskog rata se takođe podvrgavaju temeljnom preispitivanju. Ako u Drugom svetskom ratu i pobedi nad nacizmom nije bilo ničeg jedinstvenog – jer to je samo jedna od pobeda u nizu ruske civilizacije nad zapadnom – onda i u samom nacizmu nema ničeg jedinstvenog. Ako ste protiv Rusije, onda ste nacista, a ako ste za Rusiju – onda ste antifašista.
Kada Ministarstvo odbrane Rusije govori o svojoj nameri da organizuje „Međunarodni antifašistički kongres”, onda je reč o okupljanju svih snaga koje se solidarišu sa ruskom spoljnom politikom u njenom sadašnjem vidu. Glavna razlika između te inicijative i „Kongresa za mir“ koje je tridesetih godina u Evropi organizovala staljinistička Kominterna sastoji se u tome što je – bar na nivou vrednosti – Sovjetski Savez predstavljao alternativu nacizmu. SSSR je govorio o zaštiti demokratskih prava, jednakosti naroda, internacionalizmu, vrednosti ljudskog života koja ne zavisi od rasne ili nacionalne pripadnosti. Čak i u Staljinovo vreme, Sovjetski Savez je govorio jezikom univerzalizma koji se suprotstavljao principijelno anti-univerzalističkom jeziku nacizma.
Shvatanje nacizma koje nam danas nudi ruska propaganda je, samo po sebi, anti-univerzalističko. Ono polazi od toga da su nacizam, kao i antifašizam, neki entiteti. Odnedavno je objavljen celi niz propagandnih materijala u kojima se denacifikacija izjednačava sa deukrajinizacijom. Ispada da je svaki čovek koji sebe smatra Ukrajincem i koji veruje da ukrajinska država ima pravo da postoji – nacista.
Ruska propaganda u potpunosti poništava istorijsko iskustvo prevladavanja nacizma u drugoj polovini XX veka. Pokazalo se da su etičke pouke Drugog svetskog rata zaboravljene – posle smene nekoliko pokoljenja, pojam nacizma postao je predmet slobodnih interpretacija države koja sledi svoje političke interese.
O poređenju putinovske Rusije sa hitlerovskom Nemačkom
Bilo koje istorijske analogije su u velikoj meri sumnjive jer nas udaljavaju od razumevanja specifičnosti konkretnog trenutka pokušavajući da ga iznova opišu u kategorijama onoga što se već dogodilo u prošlosti. U tom smislu, poređenje današnje Rusije sa Nemačkom iz 1933. ili 1939. godine ne funkcioniše u potpunosti. Kada je Nemačka započela Drugi svetski rat režim se nije nalazio u stanju slabljenja. Danas smo svedoci fašistoidne transformacije ruskog režima u situaciji njegove krajne degradacije. Najblaže rečeno, neuspesi ruske vojske koje smo videli u prvoj fazi invazije na Ukrajinu o tome jasno govore.
Ipak, proučavanje nacističke diktature omogućava nam da razumemo neke veoma važne mehanizme koji, na žalost, funkcionišu i u današnjem ruskom društvu. Klaudija Kunc u knjizi Savest nacista govori o tome kako u trenutku dolaska Hitlera na vlast veći deo nemačkog društva nije bio prožet nacističkim idejama. Mada su nacisti uživali značajnu izbornu podršku, oni su u političkom smislu predstavljali manjinu. Međutim, zahvaljujući masovnoj propagandi i uvođenju određenih društvenih praksi, uspeli su da postignu fašizaciju nemačkog društva. Promene koje opisuje Kunc – konformizam, atomizacija društva, širenje masovnog straha – delimično su nalik onim koje su posle napada na Ukrajinu počele da se odvijaju u Putinovoj Rusiji.
O poukama filozofije XX veka
Svi mi sada možemo u novom svetlu sagledati veliki broj tekstova nastalih na prelazu iz tridesetih u četrdesete godine prošlog veka. Reč je o prelomnom periodu u kome su socijalni i politički filozofi spoznali svoju ograničenost i nesposobnost da svet menjaju u skladu sa svojim sopstvenim zamislima, ali istovremeno su shvatili i da poseduju moćni alat za proučavanje onoga što se dogodilo. U tom pogledu, veliki interes za nas predstavljaju svi glavni autori tog perioda koji su analizirali prirodu nacizma i uzroke izbijanja Drugog svetskog rata. Osim radova Valtera Benjamina o kojima se danas mnogo govori, vredi podsetiti i na Karla Polanija koji se u Velikoj transformaciji potrudio da rekonstruiše kako se čovečanstvo našlo u tako tragičnom položaju.
U osnovi svih pristupa proučavanju nacizma ležalo je gorko saznanje da ono što se dogodilo nije bilo odstupanje od plana i skretanje sa magistralnog puta koji vodi prosperitetu, demokratiji i liberalnim slobodama već, naprotiv, logička posledica razvoja kapitalističkog društva. Danas mi, takođe, moramo shvatiti da ono što nam se činilo normalnim, objektivnim i neizbežnim, u stvari nosi u sebi destruktivni potencijal. To se ne tiče samo razvoja Rusije tokom prethodnih decenija, već i stanja sveta u celini. Putinova Rusija nije jedinstveno društvo. Ona, možda, radikalizuje određene tendencije, ali one imaju globalni karakter – vidimo ih u različitim autoritarnim i desnim populističkim pokretima, antihumanističkoj ideji stalne tržišne konkurencije i međusobne borbe ljudi koja, u svojoj političkoj verziji, može dovesti do nove fašizacije društva.
Ilja Budrajtskis je istoričar, profesor na postdiplomskim studijama političkih nauka Moskovske škole društvenih i ekonomskih nauka („Šaninka“). Sa njim je razgovarao Saša Ratnikov.
Izvor: Peščanik