Ime popularne glumice Slobode Mićalović krije možda najtužniju ljubavnu priču Drugog svjetskog rata. Ona je ranije medijima otkrila kako je dobila ime koje joj se godinama uopšte nije sviđalo.
– Vremenom mi je jako smetalo moje ime, jer se niko nije zvao tako da ja znam, sem Slobode Trajković. Ona je bila verenica Ive Lole Ribara. To je jedna od najlepših i najtragičnijih priča u našoj istoriji. Žrtvovala je celu svoju porodicu, tako što su završili u gasnoj komori jer nije želela da oda položaj svog verenika, Ive Lole Ribara. Znala je da mu sledi ubistvo, jer je on bio jedan ozbiljan revolucionar, ispričala je popularna glumica.
Narodni heroj Jugoslavije Ivo Lola Ribar bio je pravnik i veliki revolucionar. Istaknuti predvodik omladine i studenata koj su se borili za bolja prava i pormene došao je i do pozicije sekretara CK SKOJ-a i predsednika USAOJ-a. Osim toga, postao je najmlađi član Vrhovnog štaba NOV-a.
Osim o Lolinoj impresivno karijeri i neustrašivosti, narod i danas priča o njegovoj ljubavnoj priči sa verenicom Slobodom Trajković, koja je obeležila Drugi svetski rat kao najpotresnija i najtragičnija. U njoj se prepliću odanost i spremnost na odricanje od svih ličnih sreća zarad ideala i vere u borbu za pravedniji svet.
Naime, Sloboda Trajković rođena je 7.10.1918. godine u porodici Svetolika Trajkovića, uglednog beogradskog apotekara. Tokom studija hemije upoznala je Ribara, a ljubavne varnice su sevnule već pri prvom pogledu.
Venčanje su planirale neposredno pred početak Drugog svetskog rata, ne znajući kakvi strahoviti momenti ih očekuju. Baš za kobni 6. april 1941. godine bila je zakazana svečana večera u domu porodice Ribar, gde su želeli da dogovore detalje radosnog događaja. Umesto toga, ulicama, naša prestonica je bila zasuta bombama, a porodice Ribar i Trajković se tog dana nisu srele, niti su se ikada više okupile.
Polovinom januara 1942. godine, policija je presrela pismo koje je Lola uputio svojoj verenici. Uhapšena je i danima mučena u Specijalnoj policiji, gde su pokušali da je nateraju da napiše pismo Loli kojim bi ga namamila da dođe u Beograd. Odlučno je odbila da izda Lolu, nakon čega je cela porodica Trajković prebačena u zloglasni logor na Banjici gde su 4. maja 1942. godine ugušeni u gasnoj komori. Samo je najstarija sestra Milica, inače magistar farmacije, preživela pukom srećom, jer se neposredno pre tragedije preselila u svoj stan.
Od majke Milene su svi, da ne bi brinula, krili svoje veze sa komunističkim pokretom. Tako je došlo i do događaja koji je upamćen kao tragikomičan. Kada joj je islednik pokazao Lenjinovu sliku tokom saslušanja, i pitao da li zna ko je to, prostodušno i iskreno jeodgovorila: “Kunem Vam se u svoju decu da taj gospodin nikada nije bio u našoj kući!” Bili su uvereni da im se podsmeva.
Lola nije dozvolio Slobodi da pođe sa njim u partizane, jer je verovao da je suviše nežna za teške uslove na frontu, a da će uz svoju porodicu biti sigurna i zaštićena. Njegova odluka,doneta iz najveće ljubavi i brige, odnela je u smrt celu porodicu Trajković. U pismu koje je godinu dana kasnije poslao ocu Lola kaže:
– Mojа Slobodа, onаko mаlа i nežnа, pošlа je u smrt kаo u šetnju, s’ osmehom.
Pismo koje je poslato sa puno ljubavi postalo je, pretpostavlja se, smrtna presuda za Slobodinu porodicu i krunski dokaz Gestapou koji je dugo pre hapšenja pratio vezu Trajkovića sa komunistima. Ono što Trajkovići tada nisu mogli da znaju, a što je bolna istina o mentalitetu ljudi u teškim vremenima, je da je njihovu porodicu i Slobodinu vezu sa jednim od najistaknutijih članova NOB-a Gestapu ocinkario neko od njihovih prijatelja ili komšija.
Loline napisane reču su, zapravo, potresno svedočenje o svim mladostima izgubljenim u borbi za bolju budućnost i pravedniji svet. U znak sećanja na stradanje Slobodine porodice jedna ulica u beogradskom naselju Banjica nosi ime ulica Porodice Trajković. Takođe, jedan od najvećih hitova Korni grupe “Ivo Lola” je nastao upravo po motivima ovog pisma, piše Medias.rs.
Sloboda ga nikada nije dobila, već je bila ubijena, ali Ivo to još uvek nije tada saznao.
Prenosimo vam ga u celosti:
“Najdraža jedina moja!
Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvek- da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje videte i uvek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano. U ovom trenutku, kada polazimo u poslednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća, želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.
U mom životu postoje samo dve stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo hteli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobede. I zato su te dve stvari u suštini, u meni samom, jedno.
Znaj dušo, da si ti jedina koju sam voleo i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo želeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba želeti.
Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svetu u kome budeš tad živela, naći ćeš, uvek živ, najbolji deo mene samog i svu moju ljubav prema tebi. Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.
Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s tobom dočekam veliki čas pobede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.
Uvek tvoj.”
View Comments (1)