Jacobin: S njima je kapitalistička demokratija dostigla novo dno. Izopačili su je u turbo-verziju samobogaćenja. Marx i Engels su dobro govorili…

Dva milijardera, Donald Tramp i Ilon Mask, prepiru se oko plena savezne vlade. Danas gotovo da deluje naivno brinuti o “vrata koja se okreću” između javnog i privatnog sektora, kada je cela fasada već srušena. Karl Marks i Fridrih Engels su poznato primetili da je „izvršna vlast moderne države tek komitet za upravljanje zajedničkim poslovima celokupne buržoazije.“

U opisu „isključive političke moći“ koju vladajuća klasa ima nad političkim predstavnicima u kapitalističkim demokratijama, možda su precenili potrebu za posrednikom koji izgleda nepristrasno. Ispostavlja se da milijarderi mogu otvoreno izopačiti demokratiju zarad lične koristi — bez ikakvog skrivanja.

Ove nedelje, dok se savez Donalda Trampa i Ilona Maska raspada u naletu podsmeha i uzvraćenih udaraca na društvenim mrežama koje svaki od njih poseduje, svedočimo nečemu daleko sirovijem od korporativnog preuzimanja demokratskih institucija.

Danas imamo dva milijardera vođena ličnim interesima koji se otvoreno nadmeću za kontrolu nad savezom vladom, dok ekonomskim potrebama 330 miliona Amerikanaca niko ne posvećuje pažnju.

Donald Trampa prvenstveno motivišu moć i pažnja, ne nužno novac. Ipak, Tramp je pronašao više načina da koristi predsedničku moć kako bi dodatno obogatio sebe. Popunjavanje sopstvenih fondova omogućilo mu je da vodi skupe pravne bitke i finansira svoj povratak u Belu kuću.

Turbo verzija samobogaćenja

Ipak, njegovo lično bogatstvo nije bilo dovoljno za uspešnu treću predsedničku kampanju. Da bi nadoknadio finansijski manjak, Tramp se obratio drugim milijarderima, posebno onima iz tehnološkog sektora — i pre svih, Ilonu Masku, najbogatijem čoveku na svetu, koji je dao skoro 300 miliona dolara za Trampovu kampanju za reizbor.

Zauzvrat, Mask je sproveo turbo-verziju iste strategije samobogaćenja, koristeći svoj uticaj u Trampovoj administraciji da obezbedi i proširi savezne ugovore, subvencije, zajmove i poreske olakšice koje doprinose njegovom finansijskom carstvu.

Maskove kompanije godinama profitiraju od javnih subvencija i privatizacije javnih usluga. Strategija u protekloj godini bila je da se njihova važnost učvrsti, čineći Maskovo korporativno carstvo ključnim za osnovne državne funkcije — na način koji bi pre samo deceniju bio nezamisliv.

SpaceX sada ima monopol na američke misije sa ljudskom posadom u svemiru, čime je postao jedini snabdevač za misije na Međunarodnu svemirsku stanicu. Tesla dominira tržištem električnih vozila zahvaljujući saveznoj podršci, dok se istovremeno pozicionira kao okosnica nacionalne infrastrukture za punjenje.

Tesla je prošle godine zaradila 2,8 milijardi dolara prodajući regulatorne kredite drugim proizvođačima automobila kako bi im pomogla da ispune standarde emisije. Starlink je obezbedio ugovore sa Pentagonom i obaveštajnim službama za komunikacije u oblasti nacionalne bezbednosti i trebao je da preuzme višemilijardni ugovor za modernizaciju sistema kontrole vazdušnog saobraćaja Savezne uprave za vazduhoplovstvo.

Dok su odbrambeni izvođači i tehnološki giganti dugo imali prisne veze sa Vašingtonom, niko nije dostigao jedinstvenu poziciju kakvu ima Mask: istovremena kontrola nad svemirskim transportom, odbrambenim komunikacijama i energetskom infrastrukturom, uz direktan uticaj na kreiranje politike. Iako ovakav stepen zavisnosti države od jednog privatnog aktera nije sasvim nov u američkom kapitalizmu, nije bio viđen ovako jasno još od doba Pozlaćenog veka.

Korporativno preuzimanje na ketaminu i adderallu

Dogovor je dostigao svoj vrhunac kada je Tramp imenovao Maska za šefa Ministarstva za efikasnost vlade (DOGE), praktično postavljajući glavnog saveznog ugovarača da odlučuje o prioritetima državne potrošnje.

DOGE je tehnički bio pozicioniran van formalne strukture vlade kako Mask ne bi morao da se odrekne vlasništva nad svojim kompanijama. Iako su njegovi članovi imali status “posebnih državnih službenika” sa zakonskom obavezom da izbegavaju sukob interesa, samo šest od otprilike osamdeset i dvoje javno identifikovanih zaposlenih u DOGE-u podnelo je obavezne finansijske izveštaje.

Mask je, navodno, okupio tim lojalista — „Tim A“ — kako bi zauzeli ključne pozicije u vladi, uključujući Stiva Dejvisa iz Boring Company, koji je pomogao u otpuštanju 80% radnika Twittera, i Omeada Afšara, koji je bio uključen u otpuštanje 14.000 radnika Tesle.

Zaposleni u SpaceX-u razmatrani su za pozicije u Ministarstvu odbrane, dok su Teslini izvršni direktori bili kandidati za mesta u agencijama koje regulišu autonomna vozila. Bio je to školski primer regulatornog preuzimanja — osim što je „preuzeta agencija“ bila čitava izvršna vlast.

Dubok stepen integracije između Maskovih preduzeća i savezne vlade postao je potpuno jasan tokom ove nedeljne javne svađe. Kada je Mask kritikovao Trampov zakon o potrošnji, predsednik je zapretio da će otkazati sve savezne ugovore sa Maskovim kompanijama.

Mask je uzvratio pretnjom da će povući svemirski brod Dragon kompanije SpaceX — jedino američko vozilo koje trenutno može prevoziti astronaute do i od Međunarodne svemirske stanice. Ova razmena otkrila je koliko su se poslovni interesi Ilona Maska isprepletali sa osnovnim funkcijama državnog aparata.

Trampova administracija sistematski je stvarala tu zavisnost, usmeravajući ugovore ka Maskovim kompanijama, dok su regulatorne agencije pružale povlašćen tretman. Kao rezultat toga, Mask je stekao neviđen pristup državnim resursima i kreiranju politika, dok je Tramp dobio saveznika iz sveta tehnologije — bogatog i uticajnog u javnosti. Dogovor je odgovarao obema stranama — dok nije prestao da funkcioniše.

Maska pada

U četvrtak i petak moglo se naslutiti da su medijske kuće već imale unapred pripremljene pasuse spremne za objavu povodom raspada saveza. Tramp nikada nije podnosio rivale kada je u pitanju pažnja javnosti ili moć, a Maskov sveprisutni javni profil neminovno je morao probuditi predsednikove takmičarske instinkte. Jedino pitanje bilo je: kada će doći do neizbežnog kolapsa.

Spektakl na društvenim mrežama možda jeste zabavan, ali stvarnost koja leži ispod toga je duboko zabrinjavajuća. Savez Trampa i Maska predstavlja novu fazu američke oligarhije.

Ako smo ranije brinuli o korporativnom lobiranju, donacijama milijardera političkim kampanjama i prećutnoj solidarnosti političara sa poslovnim elitama, sada se suočavamo sa otvorenim i neskrivenim preuzimanjem politike od strane kapitala.

Vrata koja se neprestano okreću između javnog i privatnog sektora sada izgledaju kao bezazlena briga u poređenju sa trenutnim stanjem, kada je čitava fasada ogoljena.

Bilo da se sukobljavaju ili sarađuju, rezultat je isti: mala grupa ultrabogatih, otuđenih i sebičnih elita donosi lično motivisane odluke koje utiču na milione Amerikanaca. U međuvremenu, obični ljudi i dalje se suočavaju sa stambenom krizom, stagnacijom plata, nedostatkom zdravstvene zaštite, rastućim dugovima i infrastrukturom koja se raspada.

Ovi obeshrabrujući pritisci — zajedno sa izostankom efikasne političke opozicije Trampu, ravnodušnošću prema vladavini bogatih i polarizacijom društva po liniji kulturnih ratova — ostavili su biračko telo malaksalim pred ovim izdajama. Tramp i Mask se ne plaše odmazde naroda; trenutno nemaju protivnika osim jedan drugog.

Spektakl javnog raspada između Trampa i Maska otkriva nešto duboko o sadašnjem stanju američkog kapitalizma. On je postao toliko temeljno zarobljen od strane pojedinačnih milijardera, a birači toliko naviknuti na tu stvarnost, da više ne postoji ni potreba za prikrivanjem.