Nema baš mnogo perioda u životu za kojim žalim ili kojim bih se vratila. Uprkos demonizaciji starenja, ja volim sve što donosi protok vremena. Sigurnije zauzimam prostor i znam na šta mogu da se oslonim, kod sebe, kod ljudi oko sebe, u životu.
Nisam volela srednju školu, osećala sam se kao nesnađena štreberka koja nigde ne pripada, kako su se uostalom verovatno svi štreberi i neštreberi osećali u školama.
Piše: Jelena Riznić za Kompas.info
Osnovne studije su prošle u grču, zbog ispita, proseka, ideja o budućnosti, usklađivanja posla, izdržavanja sebe i fakulteta. Ne sećam se sa nekom posebnom setom tog perioda, ali po prvi put ovih dana imam nostalgiju zbog stvari koje se nisu ni desile, podstaknuta onim što se na fakultetima trenutno dešava.
Kratka istorija propadanja i borbe
Studije sociologije upisala sam 2016. godine. Završila sam ih u onom kovid kuršlusu 2020, nimalo pompezno, srećna isključivo jer mogu neometano da upišem master studije ubrzo nakon toga. Njih sam završila 2021, u narednoj pandemijskoj godini, i opet bez konfeta, trubača, slavlja – još jednom naterana da mislim o terminima, rokovima, budžetu na doktorskim studijama koje ne bih mogla da priuštim drugačije.
Bolonjski sistem studiranja je takav, usmeren isključivo na neposredne rezultate, efikasnost studiranja koja se meri u mesecima, jurcanju za profitabilnim i komercijalnim aspektima studija, bez mnogo promišljanja čemu sve to.
Razvoj obrazovanja koji se povezuje sa progresom i ima pozitivan predznak, nužno sam po sebi ne vodi napretku društva ili boljitku položaja određenih društvenih grupa. Sama ideja progresa je tek jedan od mitova savremenog doba koji je mnogo puta u stvarnosti bio doveden u pitanje. Međutim, ta zapitanost je češće etička nego praktična i kao takva mnogo više ostaje u domenu studentskih, intelektualnih, aktivističkih kružoka, nego što ima realan uticaj na obrazovne politike.
Dinamiku obrazovnog sektora Republike Srbije (ali i ne samo naše države) određuju tržište, isplativost, mogućnost praktične „prodaje“ određenih ideja. Tu ne samo da nema mesta etičkim raspravama i dilemama, nego se najčešče upravo te dileme prikazuju kao u najbolju ruku irelevantne, a najčešće – kao nazadne.
Tako je i dopuna Zakona o visokom obrazovanju kojim je bio predviđen ulazak stranih univerziteta bez akreditacije na „obrazovno tržište“ prikazan kao direktan proizvod smislenih i naprednih obrazovnih politika.
Tu paradigmu su mnogo puta dosad u pitanje dovodili sami studenti. Agresivan prodor neoliberalne retorike u sistem visokog obrazovanja nije prošao tek tako u poslednjih dvadesetak godina. Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu bio je pod studentskom blokadom 2006, potom 2011, zatim 2014. godine.
Ne znam da li bi se moglo reći da postoji jedinstveno kolektivno sećanje na blokadu 2014. godine – uprava nije podržavala studente, među studentima su takođe postojale različite linije razilaženja – ali ono što sa sigurnošću možemo da kažemo jeste da od 2014. godine do danas, nijednoj narednoj upravi nije palo na pamet da pravi radikalnije izmene u visini školarine, odnosu besplatnih prijava ispita i onih koji se moraju platiti, ceni tih prijava itd. Šta god da su intimno mislili o blokadama, o njihovoj opravdanosti i svrsishodnosti, bauk blokade je nastavio da kruži kao podsetnik da studenti zaista mogu da odlučuju o barem nekim uslovima studiranja, jer fakulteti postoje zbog studenata.
Jasno je iz ove hronologije da su mene blokade zaobilazile. O njima sam slušala, čitala, razgovarala, pri kraju osnovnih studija čak i učestvovala u organizovanju studenata kada se 2019. šuškalo da će biti povećanja cena troškova studiranja.
Fakulteti su, međutim, ipak naučili još nešto – da na vodeća mesta studentskih organizacija koje su tu kako bi pregovarali sa upravom, postavljaju ljude koji su često bliski različitim političkim strankama, još češće onoj vladajućoj. Te 2019. je situacija deeskalirana i moje blokade se nisu desile.
Studentima u čast
Nisam ni slutila da ću svoje prve blokade doživeti sa druge strane katedre, kao neko ko je uključen u nastavu. Po prvi put sam ove godine radila sa studentima prve godine i sa njima provela malo, ali sasvim dovoljno vremena da mogu da očekujem u kom smeru će ići njihovi odgovori – gde se lociraju na ideološkom spektru, šta misle o različitim društvenim pitanjima, kako kontekstualizuju društvene teorije.
Prošlog četvrtka su više-manje svi govorili podržavajuće o zahtevima blokade Fakulteta dramskih umetnosti. Do kraja nedelje je stigao mejl da je i naš fakultet blokiran, a nadalje su se nizale vesti o blokadi različitih fakulteta Univerziteta u Beogradu, zatim u Novom Sadu, potom u Nišu.
Za ovih osam godina bivstvovanja na Filozofskom fakultetu u različitim aranžmanima, nikada nisam bila ponosnija što sam deo ovog fakulteta. Odavno sam raskrstila sa idejom da studenti mogu da promene svet – verujem da to ne mogu sami, niti da treba.
Sa podozrenjem sam i kao studentkinja čitala sociološke teorije koje su nastale nakon studentskih pobuna 1968. i koje su studente predstavljale kao revolucionarni subjekt. To nije razlog ovog ponosa ili podrške, niti ta prosta idealizacija mladosti.
Ja nisam ni deceniju stariju od svojih brucoša koje vidim u blokaderskim redovima, ali sam sasvim dovoljno starija da znam koliko rizikuju. Tvrdim da njihova odluka o blokadi nije bila impulsivna, niti obojena idejama o neposrednom ličnom interesu. Na fakultetima postoje studentska tela koja isključivo sopstveni interes i imaju u vidu kada govore o studentskom organizovanju.
Za razliku od studentskih parlamenata koji imaju ulogu tampon zone i lakšeg upliva režima na fakultete, trenutne blokade sprovode samoorganizovani studenti koji su, upravo svesni sopstvenih razlika i mogućnosti zloupotrebe studentskog otpora, osmislili plenum kao mehanizam demokratskog odlučivanja u kom nijedna „frakcija“ ne može odneti prevagu. Odluke se donose kolektivno, kroz direktnu demokratiju i glasanje, a uz to i vode računa o načinu građenja argumentacije sopstvenog stava.
Upravo zato mislim da je potcenjivanje tek tako reći da je ovo nerazuman studentski bunt, ili da je u krajnjoj liniji normalno da se studenti uopšte bune. Njihove kolege koje vrlo rano tokom procesa studiranja uđu u različite dogovore sa vladajućom strankom takođe mogu da biraju – i biraju to.
Biraju da se u ranim dvadesetim vode isključivo jednom ideologijom – pragmatizmom – bez mnogo razmišljanja šta ostaje od društva nakon što svako od nas zadovolji neke lične niske strasti. Među „blokaderima“ ima i onih koji su iskreno zabrinuti za svoje studije i šta će gubitak ovog vremena za njih značiti u akademskom smislu.
I opet biraju ono što vide kao važnije.
Vidim političku zrelost u obrazlaganju sopstvenih stavova i odluka, vidim poštovanje stavova i onda kada se ne slažu međusobno, vidim spremnost da „zalegnu“ i rizikuju, uprkos svemu. Vidim spremnost konfrontacije i sa onima koji ih načelno podržavaju. I ne mogu da kažem ništa drugo osim da nam svima kolektivno drže javni čas.
Želimo da nas vidite
Obraćajući se prodekanu za nastavu Univerziteta u Nišu, studentkinja je u dahu rekla da studenti samo žele da ih vide i podrže.
Nisam doživela blokade kao studentkinja, ali jesam bila direktno u organizaciji različitih protesta nakon završetka studija. Na jedan su profesorke sa različitih odeljenja mog fakulteta dolazile organizovano sa studentima nakon što su svi zajedno pravili transparente u prostorijama fakulteta. Nakon nekog protesta mi je jedan od profesora prišao da čestita i kaže da nudi podršku ukoliko mi je nešto potrebno.
Moja mentorka i profesorka sa kojom i sada radim je uvek javno pružala podršku stvarima koje radim. Mnogi drugi profesori su se uvek sa uvažavanjem odnosili prema mom aktivizmu, protestima, otporu, bez ozbira da li su se slagali sa svim stvarima koje sam govorila.
I sve i da je njihova podrška bila tek retorička, meni je uvek bila značajna jer studenti najčešće ni ne traže više. Kao što je rekla studentkinja u Nišu – traže da budu viđeni. Profesorska i uopšte akademska pozicija nudi specifičnu privilegiju i sigurnost iz koje možemo barem da podržimo studente.
Sve i da nema toga, postoji dužnost da se to uradi, jer profesorski i uopšte nastavni poziv podrazumevaju mnogo više od prostog reprodukovanja materije. Šta u moralnom i etičkom smislu znači biti nastavnik danas? To, verovatno, svako od nas mora da se zapita. Šta fakultetski kolektivi čekaju i kada planiraju da i oni stupe u štrajk podrške studentima?
Negde pri kraju pisanja današnje kolumne, mama mi je javila da su se studenti mog rodnog Kragujevca priključili blokadi.
Srećne vam blokade, studenti.
Da učite, grešite, rastete kroz svoj bunt i blokadu i da nas sve inspirišete spremnošću da prelazite svoje granice.
Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost
Preuzeto sa: Kompas.info
View Comments (1)