Još jedan petak 13, drugi po redu u ovoj godini. Kakva godina, toliko i baksuznih dana.
Ovaj dočekujem u okićenom stanu broj 13, sa dve mačke, od kojih je jedna crna. Jedini maler je ako mace odluče da je jelka nepotreban ornament u stanu.
Piše: Jelena Riznić za Kompas.info
Dočekujem ga i u dilemi na koji protest tj. blokadu da odem. Sa drugaricom pokušavam da otkrijem šta se sve dešava ovog petka – blokade su najavili poljoprivrednici, umetnici, prosvetni radnici, studenti. Ne znamo gde bismo pre otišle.
Moja jelka će, možda, preživeti ovaj petak 13.
Za Srpsku naprednu stranku nisam sigurna.
Zločin se zločinom izbija
Vreme između pisanja kolumni ne doživljavam više na isti način. Čini mi se da smo svi toliko stimulisani različitim sadržajima iz medija da više ne uspevamo da uhvatimo gde se sve dešavaju protesti. Međutim, nisu protesti jedina stvar koja doprinosi tom efektu.
Pre samo nekoliko nedelja, studenti Fakulteta dramskih umetnosti (one simpatične zgrade na Novom Beogradu, naizgled izopštene od svih drugih fakulteta) izašli sa da stajanjem odaju počast žrtvama pada nadstrešnice u Novom Sadu. Tamo su se sudarili sa slučajnim prolaznicima i namernim batinašima koji su igrom slučaja takođe i funkcioneri Srpske napredne stranke. Zaustavili su se da ih fizički napadnu.
Nakon toga je u blokadu najpre stupio Fakultet dramskih umetnosti, sa ciljem da se jasno locirani napadači na njihove kolege privedu pravdi. Potom su ih u tome sledili Filozofski i Filološki fakultet u Beogradu, a onda i više od četrdeset drugih fakulteta u Beogradu, potom u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Potom i neke srednje škole širom Srbije.
Od tada smo prisustvovali pomalo nadrealnim scenama gotovo svakodnevno. Na početku petkom, petnaestominutna stajanja su potom postala naša svakodnevica širom Srbije, ponegde i u dijaspori.
Većina je bila propraćena istim dešavanjima kao kod one simpatične zgrade u Bulevaru umetnosti na Novom Beogradu, poznatoj kao FDU. Batinaši, provokatori, vozači koji su spremni da daju gas kad vide masu ljudi koja mirno stoji u tišini. Automobili koji u punoj brzini voze demonstrante na haubama.
Predsednik koji u dahu izgovara kako se ti vozači ne mogu kazniti jer oni žure, a neko ih sprečava da prođu. Je li to pozadina priče o Aleksandru Mitroviću, sinu Željka Mitrovića, koji je kolima usmrtio Andreu Bojanić i pobegao sa lica mesta, i Nini Kovačević, producentkinji TV Pink, koja je u junu ove godine na pešačkom prelazu udarila devojčicu? Jesu li i oni žurili, pa su zato pošteđeni kazne?
Nadrealne scene koje spominjem u najmanju ruku su eufemizam za pokušaje ubistava. Oni koji se kolima zaleću u masu nisu sigurni kakav će ishod tog zaletanja biti. Nakon jednog od takvog zaletanja na članove Filharmonije koji su u centru Beograda izašli da petnaestominutnom tišinom podele tugu sa svojim sugrađanima, četvoro je povređeno jer se neki slučajni prolaznik, namerni nasilnik, zaleteo kolima u njih.
Žurilo mu se da se da se zaboravi na novosadski zločin, a zločin se zločinom izbija, zar ne?
Žurilo mu se da nekom nepoznatom čoveku koji je zastao da zaćuti polomi šaku, ne znajući da li će biti samo to – jer oni koji se kolima zaleću u masu ne mogu sa sigurnošću znati ishod. Hoće li to biti slomljena šaka, iščašeno koleno ili smrt? Da li to menja prirodu tog čina?
Ono što sa sigurnošću znaju jeste da će se sa tim izvući. Zakoni su tu ne samo kako bi nas štitili od nečega, već kako bi formalizovali određene vrednosti; na primer onu o neotuđivosti bezbednosti i života.
Slučajni prolaznici, namerni nasilni i zaletači znaju da ovi zakoni nisu primenjivi na njih i to nije ono što me čini posebno uznemirenom ovih dana. Na to smo nakon Aleksandra Mitrovića i Nine Kovačević navikli, zar ne?
Posebno me uznemirava spremnost da to urade, da drugo ljudsko biće povrede, da budu produžena ruka zločinačke vlasti, da to biraju u svakoj sekundi dok se približavaju masi koja odaje počast, da ne zastanu.
Tu su da ostanu
Zločinačka vlast će otići. Ti ljudi će ostati među nama.
Svako nasilje prema demonstrantima, od urlanja na ulici, unošenja u lice ljudi koji ćute, demonstracije nekakve bedne, umišljene sile koju mu je neko dao, do tuče i gaženja automobilom, pomera granicu ,,normalne” stope nasilje jednom kada ovaj talas blokada i protesta prođe. Nasilje je tu da ostane.
Međutim, nije to jedina stvar koja će ostati tu. Naprednjački stratezi koji poslednjih dvanaest godina kreiraju igrokaz lažima, manipulacijama, zločinima odjednom nailaze na glič u svojoj igri. Stepen represije i nasilja direktno je srazmeran dubini krize u kojoj se režim nalazi. Ogoljeno nasilje, usred belog dana, dokumentovano i na hiljade puta podeljeno mrežama, najbolji je simptom podrhtavanja naprednjačkog tla. Nije stvar u tome da ih nije briga već da žele da pošalju poruku ljudima da je opasno zastati i na petnaest minuta. Opasno je zastati, zaćutati, sećati se, tražiti odgovornost. Opasno je jer šta ako se produži i proširi? Šta ako nakon studenata, umetnika, advokata, prosvetnih radnika, poljoprivrednika još neko odluči da zastane?
I policija koja je upala na FTN u Novom Sadu jeste tu sa ciljem pomeranja granica. Autonomija univerziteta je kroz istoriju bila mnogo puta krvavo branjena, sa razlogom. Kada se jednom naruši, nebo je granica. Šta će sprečiti tog istog dekana, ovu istu ili bilo koju buduću vlast da aktivira policiju svaki put kad joj se ne svidi šta se dešava na univerzitetima? Zdrav razum, moral, stid, zakon? Bilo šta što ih nikako ne sprečava sada?
Istovremeno, vrsni stratezi uporno greše, naviknuti da sami funkcionišu po principu straha, ucene, prinude. Iako je fizički napad na studente raspalio varnicu studentskih blokada i protesta, nisu uspeli da povežu jednu prostu pravilnost – da je stepen nasilja odjednom postao direktno srazmeran spremnosti običnih ljudi da prelaze granice sopstvene bezbednosti i da staju na crtu batinašima.
Završavam današnju kolumnu nakon blokade kod zgrade RTS-a u Takovskoj ulici. Poslednjih mesečak dana sam pod jakim emocijama zbog različitih slika koje stižu sa svih strana, ali sam danas pustila suzu nakon što su vozači krenuli da izlaze iz svojih automobila i da se priključuju tihom skupu. Istina je, to je najmanje što mogu, ali je takođe istina i da smo svedočili sunovratu zdravog razuma pa nam je svaki, i najmanji čin normalnosti i ljudskosti, ono što nas gane.
Jer smo navikli na nasilje i moralno propadanje.
Paralelne linije
Kad pomislim šta me je najviše razbesnelo poslednjih nedelja, nije to ni otvoreno nasilje, ni laži i manipulacije. Na sve smo to navikli, do guše uvučeni u živo blato režima.
Ja poslednjih nedelja imam tunelski vid, pomalo nesposobna da značajnije mislim o bilo čemu drugom osim o građanskom ratu kom svedočimo. Nisam jedina koju realnost tišti i zato sam mišljenja da je dužnost oglasiti se i jasno staviti do znanja ,,kojem ćeš se privoleti carstvu”.
Zato su mi ovih dana poseban trn u oku oni koji podrškom neće izgubiti ništa osim pokoje privilegije, ali svesno biraju da se ni toga ne odreknu, da ne talasaju, da iz sistema koji se obrušava izađu netaknuti. Ni za, ni protiv, a suštinski – podrška postojećem stanju.
Neće se zaletati kolima na one koji su zastali, ali će ćutati dok se to dešava, u nadi da se jednog dana niko neće sećati gde su bili i šta su radili dok se istorija dešavala.
Zato se osećam da smo kao paralelne linije koje se ne sreću u vremenu i prostoru, iako delimo i vreme i prostor, ispunjene krvlju, nasiljem, ucenama, zločinima.
I zato ih treba imenovati, na isti način na koji prepoznajemo i imenujemo batinaše kojima smeta stajanje i ćutanje – jer je ćutanje na to ono što dozvoljava sve ove glasne zločine.
Preuzeto sa Kompas.info
Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost