Kako bi studentska lista prošla na vanrednim izborima?

Iako se do sada govorilo o studentskoj izbornoj listi kao jednoj od mogućih izlazaka iz trenutne krize, ona je sada prvi put došla kao predlog od samih studenata. Ipak, kako tvrde naši sagovornici, ukoliko se studenti upuste u političku arenu, biće teško održati podršku koju trenutno imaju, jer će očekivanja od njih biti veća

Studenti Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu su na plenumu tog fakulteta izglasali predlog za vanredne izbore, te da se na njih izađe sa listom čije bi kandidate birali sami studenti. Ipak, način na koji bi potencijalna lista bila formirana još uvek nije utvrđen, ali bi svakako centralnu ulogu u biranju kandidata imali studentski plenumi.

S obzirom da, prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, podrška studentima ne jenjava, takva lista bi zasigurno imala podršku određenog dela građana.

Prema istraživanju koje je sprovela CRTA studentske proteste podržava 59 odsto građana. Osim toga, kako je pokazalo istraživanje Nove srpske političke misli, određeni broj građana (44 odsto) bi podržao i neku vrstu studentske liste na izborima.

Kako su studenti postali jedan od glavnih političkih i društvenih faktora, ova ideja ne izgleda nemoguće, ali se postavlja pitanje, da li bi podrška koju studenti imaju ostala velika ukoliko se politički organizuju, s obzirom da su se do sada po pravilu ograđivali od stranaka, dok su i same stranke umnogome izgubile poverenje građana.

Govoreći najpre o mogućnosti vanrednih parlamentarnih izbor, istraživač Demostata Milomir Mandić za Danas kaže da se oni čine malo verovantim.

„Da bi se održali, na primer, do kraja juna, oni bi morali da budu raspisani otprilike za 15-ak dana“, kaže naš sagovornik i podseća da do sada nije bila praksa da se na izbore ide u julu i avgustu, te da deluje realnije da se oni raspišu kasnije.

Ipak, on ističe da se celo društvo nalazi u vanrednim okolnostima i dodaje, da zbog toga, ništa nije isključeno.

Sa druge strane, komentarišući odluku plenuma FTN-a da se predloži formiranje izborne liste čije će kandidate birati sami studenti, Mandić naglašava da je važno razlikovati podršku studentskom pokretu i pretakanje te podrške u izborni rezultat.

„Pretvoriti podršku i raspoloženje u izborni rezultat je izazov sa kojim se suočavaju studenti“, kaže sagovornik Danasa.

On ipak ističe da je jedan front na izborima, protiv vlasti, trenutno najmanje loše, odnosno politički najprofitabilnije rešenje.

Mandić kaže da kada govori o opzicionom frontu podrazumeva da se u njemu nalaze studenti, opozicione političke partije, ali i druge organizovane društvene grupe.

„Kada je u pitanju sastav izborne liste iza koje bi stao takav jedinstveni front, to treba da bude stvar dogovora između aktera unutar fronta“, pojašnjava naš sagovornik.

Kako tvrdi, u ovom trenutku je značajnije postići jedinstvo, što je, dodaje on, bio veliki izazov i prepreka za sve opozicione aktere u poslednjih 35 godina višepartijskog sistema u Srbiji.

Direktor Centra za slobodne izborei demokratiju (CeSID), Bojan Klačar za Danas najpre ističe da je nemoguće predviđati podršku potencijalnoj studentskoj listi, pre svega jer se još uvek ne zna tajming izbora.

„Drugo, ne znamo prirodu te studentske liste. Ne znamo ljude koji bi je činili, ne znamo da li bi ta lista bila u potpunosti studentska bez opozicije ili bi to bila zajednička lista“, kaže on i dodaje da sve to može uticati na to kakva može biti podrška.

Gvoreći o razlici u podršci studentima kao političkom i društvenom akteru, Klačar ističe da „ne moraju ići ruku pod ruku“.

„Studenti jedan deo svog uspeha mogu pripisati činjenici da su se oni pozicionirali kao društveni akter, i da su u jednom delu zapravo bili uspešni zbog činjenice da su napravili distancu prema političkim akterima, pa čak i onim iz opozicije“, pojašnjava Klačar.

On tvrdi da se ulaskom u političku arenu kreira drugačiji politički ambijent, jer kako kaže, u tom slučaju studenti koji se budu angažovali postaju ujedno i politički akteri.

„Samim tim je i odnos medija drugačiji prema njima, i odnos političara i na kraju krajeva time je drugačiji i odnos javnosti, zato što ih tada više ne posmatra samo kao korektiv društva ili kao nosioce promena, ili ih ne tretira kao „našu decu, naše komšije, naše sinove ili ćerke“, nego ih u tom momentu percipira kao ljude od kojih traži odgovornost“, objašnjava Klačar i dodaje da je u tom trenutku politička ponuda puno šira od jedne ili dve teme.

Odgovarajući na pitanje da li se nakon mogućeg prelaska studenata u političku sferu može očekivati veća ili manja podrška, Klačar ističe da su to dva različita indikatora, te da se ne može znati kolika je njihova podrška kao političkom faktoru.

„Ono što jeste trend za sve koji su prelazili iz određene vrste ekspertskih ili društvenih organizacija u politiku je da se povećavao broj izazova sa kojim su se suočavali“, kaže sagovornik Dansa i dodaje ulazak u polje politike uvek bio manje komforan nego što je ulazak u polje društva.

Kao najbolji primer toga ističe sportiste.

„Ako pogledate odnos medija i javnosti prema uspešnim sportistima koji nisu bili deo politike i istim tim sportistima koji postanu deo politike, vi ćete videti razliku. Videćete da oni ljudi koji su u polju sporta imali ogromnu nepodeljenu razliku, sa ulaskom u politiku jedan deo te podrške gube, jer se oni u tom momentu vide kao politički akteri“, kaže Klačar i dodaje da je za očekivati da će se slična stvar desiti i studentima.

On zaključuje da će studenti, ukoliko uđu u polje politike izgubiti deo autoriteta i podrške koji je bio povezan sa njima kao društvenim akterima koji su se borili za neke ideale.