U dolini Neretve, u Bosni i Hercegovini, opkoljeni neprijateljima i izmoreni od neprekidnih višemesečnih borbi, sa Centralnom bolnicom punom ranjenika i tifusara, našli su se jugoslovenskih partizani marta 1943. godine.
Vrhovni komandant Josip Broz Tito u takvoj, gotovo bezizlaznoj situaciji, donosi jednu od najtežih i najkontroverznijih odluka – da pošalje na pregovore sa Nemcima trojicu saboraca od poverenja.
„Ja sam bio iznenađen tim zadatkom i primljenim direktivama.
„Međutim, ovo rešenje Vrhovnog štaba shvatio sam kao ratno lukavstvo koje je trebalo da nas oslobodi nemačkog pritiska koji je pretio da nam onemogući prebacivanje naših ranjenika na levu obalu Neretve”, izjavio je svojevremeno Vladimir Vlatko Velebit o martovskim pregovorima.
Pored njega, u bosanski Gornji Vakuf su 11. marta, na početak pregovora, poslati i Milovan Đilas i Koča Popović.
„Kao nominalni povod je navedena namera da se nastavi razmena zarobljenika, koja je otpočela još u avgustu prošle godine”, govori za BBC na srpskom istoričar Gaj Trifković, autor knjige Pregovori s đavolom: razmjena zarobljenika u Jugoslaviji 1941-1945 (Parleying with the Devil: Prisoner Exchange in Yugoslavia, 1941‒1945).
Ciljevi su, između ostalog, bili i „postizanje trenutnog primirja” kako bi se većini Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ) i Centralnoj bolnici omogućio „prelazak preko Neretve, obračun sa četnicima i prodor prema Crnoj Gori, bez straha od gonjenja”.
Ishod pregovora bila je kratkotrajna obustava vatre i streljanja zarobljenih pripadnika NOVJ, kao i oslobađanje 17 partizana.
Trajali su skoro do kraja aprila, a većina sastanaka je održana u Sarajevu i Zagrebu.
Šta im je prethodilo?
Pregovori su se vodili tokom vojne operacije sila Osovine – Vajs, poznatije kao Četvrta neprijateljska ofanziva, u okviru koje se vodila bitka na Neretvi.
Ova nemačko-italijanska ofanziva sastojala iz dve faze.
Prema istoričaru Gaju Trifkoviću, predstavljala je „dotad najozbiljniji pokušaj da se jednim udarcem uništi glavnina Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i time osigura jadransko zaleđe u slučaju savezničkog iskrcavanja”.
Početak operacije, krajem januara 1943. obeležilo je neprijateljsko osvajanje Bihaćke republike – teritorije pod upravom partizana, koja se prostirala na području zapadne Bosne i delova Dalmacije, Like, Korduna i Banije.
Partizani su se tako bili primorani da se premeštaju ka srednjem toku Neretve.
„Izbivši na Neretvu, partizani likvidiraju sve italijanske garnizone od Mostara do Konjica, ali Konjic ne uspevaju da zauzmu.
„Ovo predstavlja ozbiljan problem, jer tuda prolazi jedini iole dobar put za istočnu Hercegovinu, sledeći cilj Glavne operativne grupe Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ) i Centralne bolnice”, kaže Gaj Trifković, istoričar iz Sarajeva.
Tada je u Centralnoj bolnici bilo oko 4.000 ranjenika i bolesnika, od kojih je 800 bilo na nosilima, a 1.500 je trebalo prenositi na konjima.
Posle neuspelog proboja kod Konjica i vesti da su na levoj obali Neretve četnici, Tito donosi „ishitrenu odluku da poruši mostove”, ne bi li se tako osigurao od moguće pretnje.
Iako je kasnije prikazivana kao taktički potez u cilju zavaravanja protivnika, rušenje mostova dovodi vojsku u kritičnu situaciju.
„Na sad već potpuno zatvoren ,kotao’ sa severa i severozapada nadiru Nemci i oružane snage Nezavisne države Hrvatske (NDH), dok sa istoka i juga dolaze četnici i Italijani”, dodaje Trifković.
U ovoj, naizgled nerešivoj situaciji, Josip Broz Tito je naredio protivudar kod Gornjeg Vakufa, čime je želeo da otvori obruč u kome su se našli.
Tada je zarobljen major Artur Štreker koji je tako postao „kec u rukavu” u pregovorima koji će uslediti.
Međutim, ni ovaj potez nije bio dovoljan da se izvuku iz ove neprilike, pa je Tito odlučio da se „posluži diplomatijom”.
Iz Gornjeg Vakufa u Sarajevo i Zagreb
Pregovori sa Nemcima su počeli u Gornjem Vakufu 11. marta 1943. godine.
U pregovaračku misiju su poslati Vladimir Vlatko Velebit, kao dobar pregovarač, Milovan Đilas – član Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta KPJ i Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije.
Đilas, odnosno Miloš Marković kako mu je glasio pseudonim, bio je isprva glavni u delegaciji i pregovore je vodio, kaže Trifković „u skladu sa ,linijom’ koju je Tito usmeno izložio”.
Međutim, na mestu prvog pregovarača ubrzo ga je smenio Velebit, za potrebe pregovora Vladimir Petrović, koji je pored dobrog poznavanja nemačkog jezika, posedovao i talenat za diplomatiju.
Pregovori su prvobitno najavljeni da će se voditi u Bugojnu, međutim tročlanu delegaciju sa belom zastavom na početku kolone, Nemci su dočekali u bosanskom gradu Prozoru, odakle su iz odvezli u Gornji Vakuf gde su predali zahteve.
Koča Popović se odmah vratio na položaje, dok su Đilas i Velebit otišli kolima u Sarajevo gde su 15. marta nastavljeni razgovori.
U hodniku zgrade nemačke komande u Sarajevu, gde se održao sastanak, Đilas je primetio jednog dezertera iz Prve proleterske brigade koji se priključio Nemcima.
Zbog skrivenog identiteta pribojavao se da ga ne otkrije, ali kako je kasnije pisao, „ili ga nije prepoznao, ili ga nije hteo odati”.
Slična iskustva je imao i Velebit, koji je dva dana kasnije sam otišao na nastavak pregovora u Zagreb, mesto odakle se priključio partizanima i gde mu je živela porodica.
„Kad sam ušao u jednu apoteku da kupim četkicu za zube, kasirka me je prepoznala i začuđeno uzviknula: ‘Zar ste Vi ovde, gospodine doktore, pa ja sam čula da ste Vi u partizanima'”, pisao je Velebit, navodi se u knjizu Martovski pregovori 1943, autora Miša Lekovića.
Nemački opunomoćeni general u NDH – Glez fon Horstenau, sa kojim se tamo sastao, rekao mu je da zna da je on „zagrebački advokat, sin generala Ljubomira Velebita”, ali su mu i pored toga dozvolili da poseti roditeljsku kuću.
„Šta je navelo Nemce da prema meni zauzmu tako korektan stav – teško je objasniti.
„Verujem da je general Glez kao Austrijanac tako postupio iz nekog osećanja drugarstva prema mom pokojnom ocu.
„Oni su obojica bili oficiri u austrougarskoj vojsci, u kojoj je bio jako razvijen kastinski osećaj povezanosti među pripadnicima oficirskog kora”, pisao je Velebit.
Razgovore je vodio i sa italijanskim predstavnicima, sa kojima je takođe pričao o razmeni zarobljenika.
Po povratku Velebita u Sarajevo, partizani su načinili prvi korak u oslobađanju zarobljenika pustivši na slobodu dvadesetak nemačkih vojnika, među kojima je bio i major Štreker.
Nekoliko dana kasnije – 20. ili 21. marta, Đilas i Velebit se ponovo vraćaju u Zagreb, na „glavne pregovore”.
„Glavni pregovori”, pa kraj
U vozu za Zagreb, Marković i Petrović, kako su im glasili pseudonimi, razgovarali su sa inženjerom Hansom Otom koji je već učestvovao u ranijim pregovorima o razmeni zarobljenika u Livnu, novembra 1942.
„Razgovarali su sa njim ,prilično otvoreno’, izražavajući uverenje da će Nemačka izgubiti rat.
„Stekli su utisak da je njihov sagovornik bio istog mišljenja, mada to nije direktno rekao – što je bilo razumljivo”, piše u knjizi Martovski pregovori 1943.
Tada je nemačkom inženjeru stavljeno do znanja da među zarobljenicima za razmenu treba da bude i Herta Has, ne navodeći da se radi o Titovoj supruzi.
U Zagrebu su održana dva sastanka, a na čelu nemačkog pregovaračkog tima našao se jedan pukovnik, što je po Đilasu umanjivalo značaj pregovora.
„Ispravno je zaključio da pregovora, u pravom smislu te reči, nije ni bilo, jer suprotna strana nikad nije formirala zvaničnu, akreditovanu delegaciju.
„Sve se svelo na razgovore, koje su Nemci namerno organizovali i vodili u što neformalnijoj atmosferi”, kaže istoričar Trifković.
Đilas je pisao da tokom razgovora nisu isticali „ustaše kao ,glavne neprijatelje'” jer su ih Nemci „smatrali svojima”, ali da su govorili da na njih, kao i na četnike „polažu pravo kao na unutrašnje neprijatelje”.
Tada su, kao i u razgovorima u Gornjem Vakufu, naznačili i da „neće dozvoliti iskrcavanje savezničkih trupa u Jugoslaviju”.
VIDEO Vlatko Velebit i Milovan Đilas svjedoče o Martovskim pregovorima
„Nemce je trebalo odobrovoljiti, ,smekšati’, pa otud i izjave Đilasa i ostalih da su im četnici glavni neprijatelji, te da bi svaki pokušaj Britanaca da se iskrcaju u Jugoslaviji bio ekvivalent objavi rata NOP-u”, kaže Trifković.
Dodaje da su „dugoročno, monarhisti bili glavna prepreka stvaranju nove Jugoslavije”, dok je prema Velikoj Britaniji, „kao glavnoj imperijalističkoj sili sveta”, postojao „jak antagonizam”.
„U zvaničnom narativu je, pak, Treći rajh bio označen kao glavni neprijatelj, što je takođe bilo neosporno tačno, ali prvenstveno u kontekstu oslobođenja zemlje.”
Druga runda pregovora u Zagrebu dovela je do oslobođenja dvanaestorice komunista, ali ne i Titove supruge Herte Has.
Velebit je po nju došao u aprilu, prilikom trećeg odlaska u Zagreb.
On je tada imao zadatak da partizane u Slavoniji obavesti „da pripreme nemačke zarobljenike za razmenu, ako ih imaju, i da obustave akcije protiv njihovih jedinica”.
Kraj pregovora je konačno nastupio 23. aprila kada su se Velebit i Has vratili na partizansku teritoriju.
Zahtevi
Istoričar Trifković kaže da je tokom martovskih pregovora, pored razmene zarobljenika, „naglasak stavljen” i na to da Nemačka „prizna NOVJ kao zaraćenu stranu”.
Partizani bi tako „uživali sva prava i obaveze” kao i vojnici ostalih zemalja, osim Sovjetskog saveza, sa kojima je Treći rajh ratovao, a Narodnooslobodilački pokret (NOP) bi izašao iz „međunarodne izolacije”.
„Bili bi im garantovani život, dostojanstvo, stan i hrana, i sve ono što propisuje Ženevska konvencija”, kaže Trifković.
Ovim priznanjem bi takođe ranjenici Centralne bolnice bili pošteđeni u slučaju zarobljavanja „što je predstavljalo glavu brigu Vrhovnog štaba”.
Ipak, Nemačka nikada neće formalno priznati NOVJ kao zaraćenu stranu, pa čak ni 1945. godine, kada su za to postojali svi uslovi, objašnjava Trifković.
Istoričar kaže i da je Tito ponudio primirje i povlačenje u „italijansku okupacionu zonu – Sandžak”, gde NOVJ više ne bi predstavljala „opasnost po nemačke interese”.
„Sve ovo je trebalo nekako navesti Nemce da obustave gonjenje i tako omoguće NOVJ da se ,odlepi’ u pravcu Istočne Hercegovine i Crne Gore.”
Partizani su takođe do sredine maja obustavili napade na prugu Beograd – Zagreb, što je bio jedan od nemačkih uslova za razmenu zarobljenika.
Ni zvanična Moskva kojoj je rukovodstvo KPJ polagalo račune nije odobravala ove poteze.
U jednom telegramu koji je Kominterna poslala Titu, između ostalog je pisalo da ih „zbunjuje okolnosti razmene ratnih zarobljenika sa Nemcima”, i da „mole za objašnjenje po tom pitanju”.
Šta su partizani dobili pregovorima?
Rezultati pregovora su po jugoslovensku stranu bili skromni.
Trifković kaže da je 17 partizana razmenjeno za 27 nemačkih vojnika.
„Nemačke jedinice su dobile naređenje da privremeno prekinu sa streljanjem zarobljenika, što je do tada bila uobičajena praksa, a jedan nemački napad južno od Konjica je odložen za jedan dan dok ne prođe razmena”, dodaje istoričar.
Međutim, sve je to bilo kratkog daha, a do primirja, zapravo, nije ni došlo.
„Većina nemačkih vojnih rukovodilaca u okupiranoj Jugoslaviji, kao ni njihovi pretpostavljeni u Berlinu, nije verovala u iskrenost Titove ponude o razgraničenju.
„Takođe, nisu željeli ni da NOP priznaju kao zaraćenu stranu, pa se to odrazilo na način komuniciranja sa partizanskim predstavnicima”, kaže Trifković.
Navodi i da je Adolf Hitler takođe negodovao po ovom pitanju uz komentar „da se sa banditima ne razgovara, već se streljaju”.
Tako je i bilo jer su nacisti već sredinom maja pokretnuli operaciju Švarc, odnosno Petu neprijateljsku ofanzivu u okviru koje se odigrala i čuvena bitka na Sutjesci.
Na taj način je srušena Titova zabluda da je martovskim pregovorima postignuta „neutralizacija” Nemaca i da ih neće „goniti prema istočnoj Hercegovini”.
„Nemci jesu zastali na Neretvi, ali ne zbog martovskih pregovora, već zbog zategnutih odnosa sa Italijanima, velike izmorenosti trupa, i drugih strateških prioriteta, na primer – zaštita mostarske boksitne zone”, objašnjava Trifković.
Ipak, neki nacisti koji su se posle rata i pobede partizana našli u jugoslovenskom zarobljeništvu, pokušavali su da iskoriste angažman u martovskim pregovorima kao olakšavajuću okolnost.
Tako je, kaže Trifković, nemački poslanik u Zagrebu – Zigfrid Kaše pozvao Koču Popovića i Vladimira Velebita kao svedoke na suđenju, što mu nije odobreno.
Martovski pregovori u socijalističkoj Jugoslaviji i danas
O martovskim predgovorima se nije mnogo govorilo posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.
Triković kaže da se do Titovog „javnog priznanja” na mitingu u bosanskoj Jablanici 1978. godine o njima verovatno samo „šuškalo u uskim krugovima”.
„Za ovakvu vrstu diplomatije nema mesta u bilo kojem glorifikovanom narativu rata, pa tako ni u sagi o Narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji.
„Martovski pregovori su bili izraz slabosti, iznuđeni teškom situacijom na bojnom polju”, kaže Trikfović.
Dodaje da sve te stvari „nisu mogle da se štampaju u kontekstu epopeje Neretve i Sutjeske”, pa se na monografiju Miša Lekovića – Martovski pregovori 1943, čekalo sve do 1985. godine.
„Jedan od razloga koji su kumovali ovom kašnjenju je sigurno i Titova smrt.
„Htelo se po svaku cenu izbeći bilo šta što bi moglo naneti štetu njegovom ugledu”, kaže istoričar.
Trifković smatra da su martovski pregovori danas sporni još samo kod „autora desnog političkog spektra, pretežno u Srbiji”.
„Po njima, primirje jeste postignuto, a Vermaht se zaustavio na Neretvi, što je omogućilo Titu da razbije četnike u Istočnoj Hercegovini, i to na zadovoljstvo i korist svih pregovaračkih partnera.
„Problem sa ovakvim tvrdnjama je što za njih nema nikakvih materijalnih dokaza”, zaključuje Trifković.
BBC