Merima u Novom Sadu – Djevojka koja je srušila nacionalistički narativ

Skidanje zara i feredže 1950-ih predstavljano je kao čin oslobađanja žena, kao dokaz da muslimanka može biti „prosvetljena“ tek kada odbaci tkaninu koja je navodno simbol mraka.

To je bila politika koja je oslobađala žene samo ako su pristale da budu oslobođene tuđom voljom. Ta logika, premda preobučena u moderne reči, nije nestala: i danas mnogi veruju da ženu treba „spasiti“ od njenog izbora, od njene vere, tela i marame.

Ali današnje muslimanke, naročito one iz Novog Pazara, više ne čekaju da ih iko oslobađa. One same definišu slobodu, u svojoj veri, na ulici, u učionici, na protestu. Hidžab više nije znak potčinjenosti, već vidljivi dokaz samosvesti i identiteta. On svedoči o pravu žene da sama odluči kako će biti prisutna u svetu, i da slobodu ne duguje nikome osim sebi.

Piše: Fahrudin Kladničanin (Peščanik.net)

Zato je čin Merime Avdić nezamisliv za one koji su navikli da upravljaju telima žena, bilo sa pozicija države, nacije ili vere. Kada se studentkinja sa hidžabom pojavi sa državnom zastavom srpskog naroda i svih njenih građana, ona razara postojeće narative koji je pokušavaju smestiti u zadate okvire.

Ruši nacionalistički narativ koji hidžab vidi kao pretnju i simbol „vekovnog neprijatelja“. Ruši liberalni narativ koji ga tumači kao znak zaostalosti i odsustva slobode. I ruši patrijarhalno-verski narativ koji ga tretira kao kontaminiran predmet, kao nešto što „ne sme da se dodirne“, kao da je žensko telo prekriveno maramom problem koji treba kontrolisati.

Jer hidžab nije tkanina, hidžab je, dragi moji – identitet. On je izraz pripadnosti, kontinuiteta i otpora. To je prostor gde se vera, kultura, rod i politika susreću ne kao sukob, već kao svedočanstvo postojanja. Hidžab nije zid koji razdvaja, već most između unutrašnjeg sveta vere i spoljašnjeg sveta društva. U društvu koje stalno određuje šta sme, a šta ne sme biti vidljivo, svaka žena koja odluči da bude vidljiva onakva kakva jeste – ostvaruje, dragi moji, politički čin.

Merimin hidžab nije kontaminiran. On nije granica između „nas“ i „njih“, između „čistog“ i „nečistog“. On pokazuje da žena može nositi i veru, i državu, i dostojanstvo, i pobunu – i da te stvari ne moraju biti u sukobu.

Zato su reakcije na njen čin burne: on ne nudi pomirenje, već razara mitove koje su gradili i levica i desnica, i država i verske institucije.

Danas i pojedini muftije svojim izjavama pokušavaju da ograniče značenje hidžaba, nazivajući ga „svetinjom“ koja zahteva strogo ponašanje, zabranu rukovanja sa muškarcima, izbegavanje prostora gde postoji krst ili simboli koji „ne pripadaju islamu“. Ali takve izjave ne štite veru, već kontrolu. One ne čuvaju hidžab, već moć nad ženskim telom.

U islamu, međutim, samo Bog zna šta je u srcu vernika. I po toj logici, samo Bog zna šta je u srcu Merime Avdić – devojke koja je, sa hidžabom, prešla 400 kilometara, ne da bi dokazivala vernost bilo kome, već da bi osvojila prostor koji joj je vekovima bio uskraćen.

Merima je pokazala da hidžab nije prepreka, nego pokret; da nije ograničenje, nego znak postojanja. U kontekstu u kojem se pojavila, ona je poništila sve matrice koje su pokušavale da joj uskrate delovanje spolja i iznutra.

Taj hidžab, i mnogi drugi koje nose žene ovog grada i ove zemlje, razoružao je, makar na trenutak, sve šatorske nacionalizme. U tom trenutku, zastava u njenim rukama nije bila samo simbol države, već dokaz da pripadnost nije privilegija većine, već pravo svih koji ovu zemlju doživljavaju kao svoju.

Zato Merimin čin nije provokacija, niti kompromis. To je politički iskorak gest koji menja značenja i pokazuje da sloboda ne dolazi odozgo, nego iz središta samosvesnog i hrabrog ženskog čina.

To je čin koji poručuje: naše telo nije vaše bojno polje, naš identitet nije vaša sumnja, i naša zastava je jednako naša kao i vaša. Ali i više od toga – poručuje da je ova borba mladosti jednako moja koliko i tvoja, jednako naša koliko i vaša. Jer krst i polumesec mogu stajati jedan pored drugog, kao što mogu i hidžab i šajkača. Ova generacija mladih to je pokazala, da se dostojanstvo ne meri simbolima, već srcem koje ih nosi.

I upravo tako se pobeđuje nacionalizam, ne novim zastavama, ne uzvraćenom mržnjom, već činovima koji razbijaju zidove značenja. Merimina zastava i njen hidžab zajedno su pokazali da simboli ne moraju razdvajati, već mogu svedočiti o zajedničkom prostoru slobode. Taj čin ne traži pomirenje, već ga tvori, ne u političkim govorima, nego u stvarnosti mladih koji su prestali da se boje jedni drugih. Tako se pobeđuje mržnja: ne negiranjem razlika, već njihovim prisvajanjem, pretvaranjem u snagu.

Novi Pazar i slika drugačije Srbije – Bio je to najbolji odgovor studenata na Vučićev skup i udar u temelje režima

Merima Avdić je pokazala da ljubav prema veri, gradu i zemlji ne mora biti isključiva. Ona je stala tamo gde su drugi crtali granice i rekla: ovo je i moj prostor, država, i moj Bog, i nada. Njen čin nije samo simbol ženskog oslobođenja, već politički dokaz da nacionalizam gubi moć onog trenutka kada žena vernica, građanka, studentkinja postane vidljiva i slobodna.

Ona se bori za pravednije društvo, prostor u kojem niko neće određivati šta znači biti slobodan, pristojan ili veran.

Jer ona ne traži privilegije, nego pravdu, onu elementarnu, ljudsku, univerzalnu pravdu da svako ima pravo na dostojanstvo, na izbor, na prostor pod istim nebom.

Ona pokazuje da mladost nije samo uzrast, već držanje, pozicija prema svetu, prema istini i prema moći.

I zato je Merima, studentkinja s hidžabom i zastavom, postala simbol budućnosti, one u kojoj žene ne traže dopuštenje da postoje, već same ispisuju pravila jednakosti i slobode.

Peščanik.net, 03.11.2025.