U Sremskoj ulici kada se spuštate se od Albanije ka Zelenom vencu na fasadi jedne zgrade sa leve strane se nalazi najstariji beogradski grafit.
Bila je to 1920. godine kada su se u avgustu mesecu članovi Komunističke partije Jugoslavije automobilom kretali ulicama Beograda u predizbornoj kampanji. Kandidat za gradonačelnika Beograda bio je Filip Filipović, matematičar i revolucionar. U istoriji ostaće upamćen kao jedan od osnivača KP Jugoslavije i njen prvi sekretar.
Konzervirani zapis u Beogradu sa sloganom “Glasajte za Filipa Filipovića” i danas se nalazi u Sremskoj ulici u Beogradu i smatra se najstarijim grafitom prestonice.
Pisalo se tada da je Filipović bio veoma povezan svojim radom sa Beogradom, te da nije bilo partijske ili sindikalne organizacije gde nije održao sastanak ili predavanje.
Beograd mu je takvu posvećenost uzvratio glasovima, te je Filip postao gradonačelnik 25. avgusta 1920. godine. Međutim, njegova uprava nije dugo potrajala.
Doživio je da mu Beograd oda priznanje za taj neumorni rad – na prvim opštinskim izborima izabran je za prvog komunističkog predsednika opštine glavnoga grada Jugoslavije. Bio je to ogromni poraz režima s kojim on nije želio da se pomiri.
Umesto da prizna i prihvati volju beogradskih birača, režimska policija je na silu izbacila opštinske odbornike i sprečila ih da preuzmu legalno osvojenu vlast u Beogradu – piše Đuro Đurašković.
Policija je već dva dana po postavljanju na dužnost novog gradonačelnika rasturila gradsku upravu. Jedan od učesnika tog događaja bio je i Vladimir Mirić koji je u knjizi Petra Požara “Jugosloveni žrtve staljinskih čistki” potanko opisao šta se i kako dogodilo tog dana.
– Dotadašnji vršilac dužnosti predsednika opštine, Danilo Zivaljević, pozvao nas je da, 26. avgusta, u osam časova, dođemo kako bismo službeno izvršili primopredaju. Kada smo sutradan počeli pojedinačno da dolazimo u Opštinu, primetili smo da je policija zaposela prostorije Opštine, da nikome ne dozvoljava đa priđe, osim nama koji smo imali legitimaciju opštinske uprave. Tako sam i ja propušten da uđem u zgradu.
– Tamo sam naišao na upravnika grada Beograda Manojla Lazarevića. Unutra je već bio i novoizabrani predsednik Filip Filipović i potpredsednik Mika Todorović. Todorović je tada upitao, pokazujući na Lazarevića: “Filipe, ko je ovaj gospodin što sedi na predsedničkoj stolici; beogradski birači nisu njega izabrali za predsednika? Zašto ti ne zauzmeš predsedničko mesto?
– Živko Jovanović je tada počeo da pominje neke zakonske paragrafe i da dokazuje Manojlu Lazareviću kako je to kršenje zakona. Na to mu je Lazarević kratko odgovorio: “Ja sam ovđe samo izvršni organ kome je naređeno da ovako postupi. Vi potpišite rešenje i žalite se. Rok na žalbu je osam dana!”
– U kancelarijama Opštine nije bilo ni jednog službenika; njihova mesta bili su zauzeli toga dana policajci. Upravnik grada saopštio nam je da samo kolektivno, svi odjednom, možemo ići, dok nam pojedinačni izlazak nisu dopuštali; telefone nam takođe nisu dali na upotrebu.
– Posle dužeg savetovanja složili smo se da bi svaki naš fizički otpor unutra bio besmislica. Razlog za naše suspendovanje bio je tobože u tome što nismo položili zakonsku zakletvu, što je drug Pavle Pavlović prilikom polaganja zakletve dao izjavu: da nas verska zakletva neće vezivati i prinuđivati na dobar rad, već Obaveza koju smo dali našim biračima – pisao je Vladimir Mirić.
Istog dana Izvršni odbor Komunističke partije Jugoslavije održao je vanrednu sednicu na kojoj je dogovoreno da se uloži žalba, ali Filipović nije vraćen na mesto gradonačelnika. Komunisti su verovali da će parlamentarnim putem isterati pravdu, mada je Filip Filipović predlagao da se formira ilegalno vođstvo, predviđajući da bi Partija mogla da dođe u oštre sukobe sa režimom.
Kada je nepunih godinu dana kasnije komunista Spasoje Stejić pokušao atentat na regenta Aleksandra, uhapšeno je celo vođstvo KPJ, a poslanici partije privedeni su u parlamentu. Među njima je bio i Filipović koji je u Vidovdanskom procesu osuđen zbog “revolucionarne delatnosti” na dve godine zatvor.
Po izlasku sa robije, Filip Filipović odlazi u SSSR i nikada se više nije vratio u rodnu zemlju. Nastavio je da vodi partiju u emigraciji, pod pseudonimom Boško Bošković, a 1935. godine bio je jugoslovenski delegat na 7. kongresu Kominterne.
Februara 1938. godine Filipović je uhapšen iz nepoznatih razloga, iako nikada nije bio trockista, niti opozicionar sa bilo koje strane. Pretpostavlja se da je izrazio negodovanje prilikom streljanja starih komunista, pa je denunciran i nakon toga zatvoren. Osuđen je i streljan zajedno sa mnogim drugim vodećim jugoslovenskim komunistima.
Kuća Filipa Filipovića u Beogradu, ulica Takovska 37, zaštićena je zakonom i pripada nepokretnoj kulturnoj baštini na području grada Beograda.
View Comments (5)