Neoliberalni patrijarhat ili kako mere „štednje” ne štede žene

Iako veoma često slušamo o merama štednje kao o nečemu što nas sve podjednako pogađa, one ipak nisu neutralne već jasno i vrlo disproporcionalno pogađaju muškarce i žene.

Piše: Jelena Riznić

Šta su mere štednje? 

Vrlo često u medijima čujemo, pre svega od predsednika Aleksandra Vučića, kako ,,moramo da stegnemo kaiš”. Ovo je najčešće metafora za mere „štednje” koje se sprovode sada već više od 10 godina i o čijim posledicama možemo sa sigurnošću govoriti.

Neke od glavnih mera koji su pod direktnim uticajem Međunarodnog monetarnog fonda i drugih evropskih institucija su: opšti pad plata i penzija, urušavanje sistema socijalne zaštite, uništavanje javnih službi, napadi na radno zakonodavstvo i porast potrošačkih poreza. 

Mere „štednje” nisu neutralne —one vrlo jasno disproporcionalno pogađaju muškarce i žene. Mehanizmi „štednje”, poput privatizacije, fleksibilizacije i budžetskih rezova, pogađaju prava žena, dovode do feminizacije siromaštva, produbljuju rodne nejednakosti i podrivaju dosadašnje izborene feminističke borbe. 

Za razumevanje toga kako mere „štednje” utiču na žene važno je ukazati na mesto pola, klase i rase u reprodukciji kapitalističkog sistema. Drugim rečima, kapitalizam je direktno zavistan od rada žena i patrijarhata. Nijedna feministička analiza stoga ne može da ne uzme u obzir dihotomiju privatno/javno koja čini najbitniju strukturnu razliku u položaju muškaraca i žena. Prema najvećem broju istraživanja, žene su i dalje te koje obavljaju gotovo celokupni kućni rad, što ih čini dvostruko opterećenim. Sa druge strane, tržište kažnjava žene jer su potencijalno majke, dok istovremeno obezvređuje rad nege i brige oko dece i starih članova domaćinstva.

Dosta reči, nek (žena) zakmeči 

I pre početka kapitalističke krize, koju sada otplaćuju oni koji za nju nisu odgovorni, položaj žena na tržištu rada je bio izrazito neravnopravan. Za zaposlenost žena je karakteristična rodna segregacija, i horizontalna i vertikalna. To znači da je diskriminacija prisutna i po pitanju tipa aktivnosti koje žene obavljaju, po razlikama u platama, ali i po skoncentrisanosti u manje plaćenim sektorima ekonomije koji često nisu pokriveni sistemom socijalne zaštite i neformalni su. Brojna istraživanja pokazuju da će žene u uslovima smanjenog broja radnih mesta, kao što je to slučaj nakon decenije mera „štednje”, pre dobiti otkaz jer se muškarci još uvek podrazumevaju kao hranitelji porodice. Jedna studija koja je sprovedena na globanom nivou 2005. godine, pokazala je da skoro 40% ispitanika smatra da u uslovima ekonomske krize muškarci imaju više prava na zaposlenje od žena, iako je pravo na rad ustavom zagarantovano u mnogim zemljama. Mere „štednje” i dokumentovano dovode do povećanja jaza u platama između muškaraca i žena, upravo zato što se doslednije sprovode u javnom sektoru u kom su dominantno zaposlene žene. To su javna uprava, zdravstvo, obrazovanje i socijalna zaštita. 

Mere „štednje” dovode do retradicionalizacije rodnih uloga na više načina. U kapitalističkom društvu postoji specifičan pogled na porodicu, reprodukciju i položaj žene. Kada je reč o radu koji obavljaju žene, a pre svega, kada je reč o materinstvu, ono se najčešće ni ne posmatra kao rad u koji osoba ulaže svoje resurse, već kao prirodna funkcija i još važnije, biološka obaveza žene zbog čega poslovi brige o deci najčešće ostaju nevidljivi oblici ženskog rada. Tako je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, pre skoro tri godine predstavljajući nove populacione mere, rekao da je obaveza žena „samo da rađaju” jer „sutra neće biti ljudi ni za Gvozdeni puk”. Međutim, kratkoročna davanja koja su povećana, za rođenje prvog, drugog i trećeg deteta, sa navodnim ciljem podizanja nataliteta, ne mogu da izmene realnost u kojoj žene žive i donose odluku o rađanju, budući da su ove populacione mere praćene daljim ukidanjem sigurnog zaposlenja. Sama populaciona politika u biti je antifeministička, jer je osnovni cilj rođenje što većeg broja dece, a samo rađanje se nameće kao dužnost, bez uzimanja u obzir materijalne realnosti u kojoj žene žive i njihovih interesa. 

Ove agresivne pronatalitetne mere jesu u direktnoj vezi sa merama „štednje”, iako se stvara iluzija da se ženama koje rađaju nešto „poklanja”. Prema novom Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom koji je stupio na snagu malo nakon predstavljanja novih populacionih mera, a koji je klasičan izraz mera „štednje”, žene moraju imati povezan radni staž u trajanju od 18 meseci kako bi ostvarile pravo na porodiljsku nadoknadu. To znači da se plata deli sa 18, umesto sa 12, što ionako male zarade čini još mizernijim. Žene, međutim, daleko češće rade na nesigurnim radnim mestima —volontiraju, ili rade na crno godinama, pa je ovih vezanih 18 meseci nemoguće ostvariti. Upravo zato se Inicijativa Mame su zakon posebno bavila iskustvima žena koje su godinama radile neprijavljene ili su volontirale u javnim službama, pa samim tim nisu stekle mogućnost dobijanja pristojnih ili dostojanstvenih porodiljskih nadoknada (koje su neretko bile ispod 1000 dinara). Još važnije, upravo su žene u dvadesetim i tridesetim godinama one koje na razgovorima za posao dobijaju pitanja o planovima koji se odnose na planiranje porodice. Prema istraživanju Poverenice za ravnopravnost i zaštitu od diskriminacije, poslodavac će pre ponuditi posao muškarcu nego ženi. Ovo istraživanje pokazuje da se sa tvrdnjom „Ženama se na razgovoru za posao postavlja pitanje o rađanju, deci i planiranju porodice” slaže 96% poslodavaca, 87% zaposlenih i 91% nezaposlenih. 

Navodno povećanje jednokratne pomoći za rođenje dece, međutim, neće rešiti problem smanjenja ulaganja u usluge vezane za brigu o deci. Sve manja ulaganja u državne vrtiće i smanjenje broja mesta za decu doveli su i do povećanja cene u državnim vrtićima, ali i do povećanja broja privatnih vrtića, čija je cena na mesečnom nivou često veća od minimalne mesečne zarade. Ovakva situacija primorava veliki broj žena da se oslanja na „baka servis”, odnosno međugeneracijsku solidarnost ili neformalno tržište starateljskog rada, ali ujedno dovodi i do retradicionalizacije rodnih uloga, budući da veliki broj žena biva primoran da se vrati tradicionalnim ulogama u domaćinstvu. Ovo posebno dolazi do izražaja u slučaju „novopečenih” majki —ukoliko su nezaposlene, imaju daleko manje šanse da upišu dete u vrtić, jer zbog smanjenih kapaciteta tamo najčešće primaju decu sa oba zaposlena roditelja. Sa druge strane, žena nije u stanju da traži posao ukoliko dete nije u vrtiću. Ovde je posebno vidljiv prelazak sa koncepta „socijalne države” na koncept „socijalne majke”.

Još je primera kako mere „štednje” nimalo ne štede žene. Spomenula bih i napad na sisteme zdravstvene zaštite, kao strukturni osnov mera „štednje”. Ovo višestruko pogađa žene. Sa jedne strane, one su dominantno zaposlene u zdravstvenom sektoru (u Srbiji je oko 76% žena u ovom sektoru); otpuštanja, nemogućnost dobijanja specijalizacije ili zabrana zapošljavanja njih posebno pogađa. Sa druge strane, zdravstvena nega, a posebno reproduktivna zdravstvena nega, ključna je za žensku emancipaciju. Međutim, ne samo da se i u sistemu zdravstvene zaštite abortus plaća (nešto manje u odnosu na privatni sektor, ali se plaća), već su i rutinski ginekološki pregledi postali mit jer žene vrlo često ne mogu mesecima da dobiju slobodan termin za pregled. Uz to, u sveopštoj moralnoj panici koja se stvara kroz agresivnu pronatalitetnu propagandu, koja žene predstavlja kao mašine za rađanje budućih vojnika, odnošenje prema ženama je vrlo često nehumano, i u slučaju prekida trudnoće, ali i u slučaju rutinskih ginekoloških pregleda.

Žene svojim telima plaćaju krize  

Iz svega prethodno rečenog, jasno je da su mere štednje antiradničke i antiženske. Ne treba da nas stoga čudi što se poslednjih meseci u medijima intenzivno govori o legalizaciji prostitucije i surogat materinstva, uz istovremeni tihi rat protiv prava na abortus. Ženama se grubo kršenje psihofizičkog integriteta i komodifikacija ženskog tela, u vidu prostitucije i surogatstva, prodaje kao fundamentalni izraz ženskog oslobođenja. Međutim, upravo suprotno —mere „štednje” udaraju na ono što je načelno neotuđivo, a to je žensko telo. U situaciji u kojoj su žene na rubu egzistencije, zaista nije nemoguće da „pristanu” na prodaju svog tela, kroz prostituciju ili surogatstvo. Ukoliko je alternativa gladovanje, prvi „izbor” će svakako biti to. Međutim, upravo u tome leži razlika između liberalnog feminizma i marksističkog i radikalnog feminizma koji u obzir uzimaju materijalnu realnost, odnosno uslove života koji kroje naše izbore. 

Šta da se radi? 

Postojanje dovoljnog broja kvalitetnih i finansijski dostupnih javnih ustanova i službi je poluga ženske emancipacije, jer je osnovni preduslov za učešće žena na tržištu rada i samim tim za ekonomsku nezavisnost. Ove mere, koje se ženama nameću u ime dužničke ekonomije, pokazuju da svaki pravi emancipatorski pokret mora u sebi ujedno sadržati i borbu protiv ovakvog načina otplaćivanja krize kapitalizma, koji zajedno sa patrijarhatom porobljava žene i oduzima neka već izborena prava. Feministički pokret stoga uvek mora biti ujedno i ženski pokret protiv mera „štednje”, a posledično i antisistemski pokret, dakle — protiv kapitalizma. 

Zato se pridružite Ženskoj solidarnosti! Solidarnost je ženska snaga!