Zbog čega mnogobrojni masovni protesti organizovani poslednjih godina u Srbiji završe u političkom ćorsokaku, te na koji način bi mogla da se preusmeri dominantna paradigma građanskog otpora, čitajte u tekstu politikološkinje i književnice Saše Savanović.
oš jedan nikad veći protest u nizu nikad većih protesta poslednjih godina održan je pre neki dan u Novom Sadu, bez nade i putokaza kao i svi prethodni (njegov nemerljivo jadniji eho juče je upriličen i u Beogradu). Na protest su pozvale građanske grupe i delovi opozicije, a nakon što je četrnaestoro ljudi, među kojima i deca, poginulo (ili ubijeno) kada se na njih obrušila betonska nadstrešnica Železničke stanice.
Piše: Saša Savanović (Mašina.rs)
Strah, tuga, bes i nemoć, a što da ne i očaj, izvele su na ulice dvadesetak hiljada ljudi, jedino što je nedostajalo je da ih neko povede, ali ko, kuda i sa kojim ciljem?
Najavljena radikalizacija protesta u Novom Sadu, kao i na nedavnim demonstracijama protiv projekta Jadar, završila je u ćorsokaku. Poput noćne blokade Prokopa kada je šačica demonstranata preostalih do jutra lako rasterana i pohapšena, pompezni nagoveštaji da se očekuje „akcija, ne šetnja“ završili su se na crvenoj farbi, istresanju fekalija ispred (ili zrenjaninske vode) i razbijanju prozora Gradske kuće, uz neizbežno traganje za „ubačenim elementima“ odgovornim za nasilje koje je ukaljalo inače dostojanstven skup. Bezidejnost političkih predvodnika najbolje ilustruje crtica sa samog protesta, gde je, prema neformalnim komentarima sa lica mesta, jedan od govornika rekao da se tog dana neće šetati, već hodati (?!).
Ako je devedesetih opozicija u Srbiji mogla da igra na kartu izolovanosti (setimo se čuvenog transparenta „Beograd je svet“) to danas sigurno nije slučaj. U svojoj nesposobnosti da iznedre išta drugo do jalove programe i strategije otpora, (zeleno-levi) liberalni opozicionari u Srbiji svakako nisu sami. Suočeni sa izazovom radikalne i autoritarne desnice širom sveta, liberalne stranke naveliko krahiraju, a vlade padaju.
Granice liberalnog otpora
Kriza u kojoj se demokratija danas nalazi globalna je pojava, čije uzroke, između ostalog, možemo tražiti i u postepenom razvodnjavanju građanske neposlušnosti koja je decenijama unazad gubila svoj konfrontacijski karakter, postajući mahom simbolični performans.
Najuticajniji liberalni teoritičari građanske neposlušnost, John Rawls i Jürgen Habermas imali su presudan uticaj na preoznačavanje ideje građanske neposlušnosti, razumevajući je isključivo kao simboličan čin kojim se, kako piše Rawls, poziva na „osećaj pravde većine“, ali „u granicama vernosti zakonu“, dakle čisto moralni apel koji sve nade polaže u odgovornu javnost. Građanskom neposlušnošću se tako smatra istupanje individualnih nosioca prava, a protiv vlada i političkih većina koje krše već uspostavljane, kodifikovane i ustavom zagarantovane opšte principe i vrednosti. Takav protest se odvija u postojećim normativnim okvirima, tražeći prepoznavanje i uključivanje u ustanovljeni poredak.
U nedostatku stvarne konfrontacije, kada građanska neposlušnost operiše jedino na simboličkoj ravni, njen politički efekat izostaje. Očigledno je, na primer, da beogradska Parada ponosa, uprkos redovnom perfomiranju prava, nema apsolutno nikakav politički učinak. Kao ni silne masovne šetnje proteklih godina koje su u najboljem slučaju rezultirale ponekom beznačajnom ostavkom ili jednako beznačajnim vanrednim izborima.
Strategije građanske neposlušnosti u liberalnom ključu u osnovi prate generalniju ideološku potku liberalizma, onu o kraju istorije, po kojoj se intervenisati može jedino u okviru postojećeg, najboljeg od svih mogućih svetova, (pa se prava i njihovi nosioci mogu umnožavati), ali se u osnovne premise poretka – „pravna država“, „liberalna demokratija“, „ljudska prava“, „međunarodni liberalni poredak“ – ne sme dirati.
Zahtevi građanskih grupa i opozicije u Srbiji završavaju na ovoj razini. Traži se moralna, politička i krivična odgovornost, izbori, javni uvid u tajna dokumenta, nepristrasna istraga, lamentira se nad urušenim institucijama, proziva se korupcija, deregulacija, itd. Ukratko, otpor se odvija u granicama zakona (protesti se prijavljuju).
Različite građanske grupe su na niz gorućih pitanja do sada brže i bolje reagovale od političkih predstavnika. Razumljivo, u granicama svojih mogućnosti. Jedna od tih granica je svakako ona koja se tiče ugrožavanja sopstvene bezbednosti. Nje se direktno dotiče predstavnik organizovane grupe mladih SviĆe, na svom Instagram profilu, govoreći da oni ne pozivaju na nasilne akcije, jer „niko sem opozicionih organizacija nema mogućnost da ima imunitet, dobre pravne timove i slično“, te da oni ne mogu da preuzmu odgovornost za to što će nekoga „razvlačiti policija ili će čamiti u zatvoru“. Ko će želeti kakvu vrstu akcije, „to je lična odgovornost“.
Ovakva vrsta ograde sasvim je opravdana, i u krajnjoj liniji odgovorna. Ona međutim ukazuje na jedan od ključnih nedostataka dosadašnjih mobilizacija. Da bi mogla da podnese konfrontaciju, i izađe iz okvira simboličkih gestova (zadržavajući svoj simbolički aspekat), građanska neposlušnost mora da izađe i iz okvira u kome se razumeva kao dužnost i izbor individualnih nosioca prava, i preraste u kolektivnu političku praksu osporavanja (zakona, institucija, sistema itd.), kolektivni čin tokom koga se vertikalni oblik državnog autoriteta – uspostavljena i institucionalizovana moć – suočava sa horizontalnom1
uspostavljajućom (institucionalirizirajućom) moći građanskih grupa, odnosno grupa onih kojima se vlada. Drugim rečima, kolektiv mora biti sposoban da garantuje podršku i kakvu-takvu zaštitu svojim pristalicama, odnosno da preuzme odgovornost za brigu o njima.
Radikalna demokratija i građanska neposlušnost
Za razliku od liberalnog koncepta građanske neposlušnosti okrenute postojećim normativnim okvirima, tradicija radikalne demokratije građansku neposlušnost situira između polova pozitivnog prava i postojećih demokratskih procedura i institucija sa jedne strane, i ideje demokratije kao samo-upravljanja sa druge, a koja se ne iscrpljuje u apelu na utvrđena pravila, zagarantovana prava i institucionalni status quo.
Robin Celikates podvlači da kod radikalno demokratske neposlušnosti naglasak nije na sprečavanju ili sprovođenju određene politike (usvajanju ili obaranju nekog zakona ili projekta), koja je ili nekonzistentna sa suštinskim normama i vrednostima liberalizma ili je one nalažu, već o pokretanju procesa političkog uključivanja, o širenju polja političkog, kao otvorenog i potentnog polja mogućnosti.
Blokade mostova, kako Duge u Novom Sadu, tako i Starog savskog mosta u Beogradu (čije se rušenje pokušava sprečiti) mogle bi dobiti na snazi i učinkovitosti kada bi bile osmišljene kao demokratski plenumi i građanske skupštine na kojima bi se raspravljalo o strategijama, taktikama i ciljevima borbe. Izuzećem od politike (liberalno-sankcionisanih formi neposlušnosti) i „zagarantovanog“ (koje to nije), došlo bi se na teren političkog, konkretnog izvođenja novih političkih praksi i institucija (ma koliko kratkotrajnih).
U situaciji kada odgovorna javnost ne postoji, kada institucionalizovana moć i njeno biračko telo ne mari, kada se pravila prilagođavaju vladajućoj većini, protestanti, logično, prestaju da žele da budu uključeni. U tom smislu korisno je osvrnuti se na strategije nenasilnog otpora kosovskih Albanaca pod vođstvom Ibrahima Rugove, kojima je do sredine devedesetih efektivno uspostavljen paralelizam institucija.
Koristeći se klasifikacijom Gene Sharpa, koja razlikuje tri metoda nenasilnog građanskog otpora – nenasilni protest, metod ne-saradnje i nenasilno mešanje – Shkelzen Gashi naglašava dugoročni značaj metode ne-saradnje u borbi protiv državne represije, odnosno u borbi za uspostavljanje drugačijeg društva.2
Nakon neuspeha metode nenasilnog protesta (šetnje, peticije, apeli), pa i osnivanja stranaka i učešća u parlamentarnom sistemu, a koje nisu zaustavile ukidanje kosovske autonomije niti represiju, kosovski Albanci su počeli da se koriste metodom ne-saradnje, delimično ili u potpunosti bojkotujući politički, ekonomski, zdravstveni i obrazovni sistem represivne države. Pojedinačne taktike su podrazumevale bojkot zvaničnih izbora i organizovanje paralelnih, bojkot formalnog i uspostavljanje paralelnog sistema oporezivanja, te isključivanje iz obrazovnog i zdravstvenog sistema i osnivanje sopstvenih škola i klinika. Gashi primećuje da je treća metoda, ona nenasilnog mešanja (blokade, okupacije javnih prostora i zgrada) sve do poslednjih godina decenije izbegavana kako bi se sprečila eskalacija nasilja, a budući da je olakšavala režimu da otpor proglasi terorizmom, te da se s njim oružano obračuna (ovih dana na tapetu su „ekoteroristi“).
U kontekstu borbi u Srbiji, metoda ne-saradnje se čini kao mogući način da se režimu, umesto stihijskog i reaktivnog, uputi proaktivan, sistemski izazov: izvođenjem (privremenih i stalnijih) političkih institucija, ciljanim ekonomskim bojkotima, uspostavljanjem „društvenih centara“ za podršku (pravnu, tehničku, itd.), brigu (npr. o prehrambenoj sigurnosti, recimo razvojem već postojećih „solidarnih kuhinja“), obrazovanje, i slično.
Organizacione strategije „interkomunalizma“ Crnih pantera u SAD još jedan su inspirativan primer radikalno demokratskih formi građanske neposlušnosti. Nakon razilaženja sa idejom „crnog nacionalizma“ početkom 1970ih, ogranak partije u Ouklandu se preorijentisao na programe preživaljavanja, i umesto sukoba sa represivnim sistemom, naglasak stavio na obezbeđivanje društveno korisnih usluga – menzi, zdravstvenih centara i škola. Na taj način, prema idejnom tvorcu interkomunalizma, Huey Newtonu, ljudima je bilo omogućeno da zadovolje svoje osnovne potrebe, razviju pozitivne institucije u svojim zajednicama i dobiju iskustvo političkog organizovanja.
Slične strategije paralelizma svakako možemo prepoznati u „kurdskom komunalizmu“ odnosno „demokratskom konfederalizmu“ Abdullah Öcalana koji je utemeljen u širokoj „ekonomskoj, društvenoj i političkoj suverenosti svih delova društva“ sa ciljem stvaranja institucija i instrumenata koje garantuju i omogućavaju društveno samo-upravljanje i demokratsku kontrolu, a u kontekstu kurdskog društva podeljenog između nekoliko, neprijateljski-nastrojenih, nacionalnih država.
Neizbežno je ovde pomenuti i aktivnosti KPJ u međuratnom periodu i tokom NOB-a, koje su postavile temelje za izgradnju budućeg društva nakon pobede u Drugom svetskom ratu.
Čekanje, preživljavanje, izdržavanje
Franco Berardi daje zanimljivu i ubedljivu tezu, da ono što je mlade ljude u SAD navelo da se mobilišu u solidarnosti sa Palestincima, nije nada u bolje sutra ili vizija drugačijeg sveta (takva perspektiva danas ne postoji), kao što je to bio slučaj sa pokretima protiv rata u Vijetnamu, već prosti očaj. Zajedničko Palestincima i mladima na „razvijenom Zapadu“ (i drugde) je odsustvo ikakvih izgleda na bolje, ikakvih ideje i programa, i u konačnici nade.
Pozivajući se na Berardija i Marka Fishera i njihova poznata gledišta o ukidanju budućnosti, Madina Tlostanova predlaže da mogućnost vraćanja budućnosti mora poći od činjenice da naša budućnost nije srećna priča, već pitanje opstanka. Modernistička vizija budućnosti kao progresivno bolje evidentno je slomljena: klimatska kriza, izumiranje vrsta, širenje nenastanjivih prostora, nezaustavljivi su procesi, a osećaj da se vreme zaustavilo, da smo zaglavljeni u „permanentnoj privremenosti“ je dominantan senzibilitet današnjice.
Tlostanova, na tragu Lise Baraitser, koristi metaforu čekanja da sažme sve aspekte postojeće ljudske egzistencije u kontekstu vremena koje je stalo. Čekanje je iskustvo zajedničko svim subjektima neoliberalne (post)modernosti. Ovo zamrznuto vreme čekanja na događaj, najčešće preteći, Baraitser naziva „izdržavajuće vreme“. Tlostanova međutim sugeriše da čekanje ne mora nužno da bude toksično, te da može biti reinterpretirano ne samo kao prilika da se uspori, da se odvoji vreme, i da se razmišlja (što je dostupno samo privilegovanima), već i da se na određeni način prevlada dominantna temporalna perspektiva tako što će se odvući pažnja sa događaja koji se bezgranično i bolno čeka, a vreme iskoristiti da se stvara, da se seća, da se razumeva svet, čime bi se ujedno porekao i sveprisutni poredak čekanja.
U kontekstu Srbije, umesto fokusa na događaj (beskrajnog čekanja da režim padne), možda bi bilo korisnije preorijentisati se na iznalaženje izvan-zakonskih i ne-sankcionisanih praksi snalaženja, preživljavanja i izdržavanja, čime bi se otvorio put preformulaciji i obnavljanju značenja borbe, odnosno izgradnji kolektiva značenja. To ne znači da se aktuelne borbe trebaju napustiti, naprotiv, već da se mogu obogatiti novim slojevima, poljima, i značenjima.
Umetničko-kustoska grupa Kiosk, u svom nedavnom radu „Ženska posla“ u okviru projekta „Snađi se, druže“ predstavlja iskustva žena širom Srbije koje na ovaj ili onaj način izdržavaju krajnje nepovoljne životne uslove, koje nikada nisu ni imale priliku da uživaju privilegije modernosti.
„Baba radi i dalje. Juče je prodala 5 kila boranije.“ „Baba ima ideje. Pravila je i domaći sapun. (…) I kuvani paradajz pravi i stavi u flašice i proda. I bere šipak i prodaje… Ide tamo gde niko više ne ide i nabere. Pa sad kad je sezona zove, ona nabere zovu pa pravi sok. I onda kaže nema radnog staža.“ „Sve u svemu, baka je najuspešnija u poslovima na crno.“
Učimo od svojih baba. One nas podsećaju da siva zona jeste zona (nenasilnog) otpora. Naročito kada bi se tako konceptualizovala. Politizacija i kolektivno sprovođenje praksi preživljavanja i izdržavanja, pogotovo u uslovima rastuće kriminalizacije siromaštva, put je otpora koji ne bi trebalo prenebregnuti. Ako smo svi pod nadstrešnicom, budućnost onda više nije pitanje liberalnog poboljšavanja i popravljanja, već opstajanja. Treba izdržati.