Od Poljske do Hrvatske i Srbije – Ko finansira ultra desničare koji traže zabranu abortusa?

Od 22. oktobra 2020. godine Poljska gori, a plamen pobune zapalile su žene. U 580 gradova širom Poljske oko stotine hiljada žena hrabro diže svoj glas protiv kriminalizovanja prava na izbor. Neposredni povod bila je odluka Ustavnog suda u Varšavi koja dodatno sužava ionako ograničeno pravo na abortus. Do tog trenutka, abortus je bio dozvoljen u slučaju silovanja, incesta, ako je život žene u opasnosti ili ako je plod defektan. Odluka od 22. oktobra izbrisala je poslednja dva uslova sa spiska.

Piše: Jelena Riznić

Borba za pravo na abortus u Poljskoj traje duže od poslednjih nekoliko meseci. Neoliberalna društvena transformacija nakon 1989. godine nužno je značila konzervativni zaokret i uskraćivanje do tada izborenih ženskih prava. Još devedesetih godina poljski parlament je doneo Zakon o planiranju porodice, koji je abortus dozvoljavao samo u slučaju silovanja, ako je život majke u opasnosti ili ako plod ima neki deformitet. Kada je 2016. godine, dolaskom stranke „Pravo i pravda“ na vlast, zabrana abortusa u gotovo svim okolnostima bila predložena kao zakon u parlamentu, Poljakinje su na to vrlo brzo odgovorile protestom, obučene u crno, zbog čega su ovi protesti ostali zapamćeni kao „crni protesti“, ali nisu bili ni približno masovni kao trenutni.

Aktuelni protesti brzo su prevazišli svoj neposredan povod. Cilj protesta više nije samo povratak na staro, pre najnovijeg zakona o abortusu, već njegova potpuna liberalizacija koja bi podrazumevala legalan i siguran abortus u prvom tromesečju trudnoće. Na ovom primeru se dobro vide dometi masovnih protesta – pre samo nekoliko godina, ovo je bio zahtev malobrojnijih feminističkih krugova u Poljskoj, dok je danas to zahtev ogromnog ženskog štrajka.

Organizatorke i organizatori Ženskog štrajka (polj. Strajk Kobiet) idu i korak dalje – oni su identifikovali 13 ključnih tema i oformili radne grupe za svaku, uključujući pravo na siguran abortus, obrazovanje, rad i pandemiju, zdravstvenu zaštitu, klimatske promene i sekularizaciju. Jedna od radnih grupa nosi naziv No Pasarán i ona se tiče defašizacije Poljske. Protesti su antisistemskog karaktera i kao takvi imaju potencijal za izgradnju solidarnosti unutar radničke klase. Saopštenje poljskog rudarskog sindikata Sierpen ’80, kojim su sindikalci pružili podršku učesnicama i učesnicima protesta, predstavljalo je demonstraciju te solidarnosti. Ono ujedno pokazuje i zašto sindikati, levičarske organizacije i kolektivi moraju jasno da se postave u odnosu prema ovom pitanju, čiji je ishod ključan za političku participaciju žena.

Ekstremno desničarski blok protiv „rodne ideologije“

Jasno je, dakle, da problem legislativnog okvira ne datira samo od oktobra prošle godine. Stoga je važno objasniti društveni kontekst i odnos različitih društvenih snaga koji je doveo do toga da poljska vlast ograniči pravo na abortus čak i onda kada plod ima deformitete.

Labavi kompromis koji je prethodna, liberalna vlada imala sa Katoličkom crkvom u Poljskoj je nakon pogibije državnog vrha 2010. godine propao. Poljska je potom postala jedan od vodećih evropskih aktera u borbi za tzv. „tradicionalne vrednosti“, a protiv onoga što poljski državni vrh u koaliciji sa Katoličkom crkvom zove „rodnom ideologijom“. Ovo je krovni termin za uočene pretnje tradicionalnoj koncepciji porodice – ženska prava, a posebno ženska reproduktivna prava, prava seksualnih manjina, kao i rodne studije koje u akademskoj sferi predstavljaju otelotvorenje svih pretnji. Jasno je, međutim, da ekstremno desničarske stranke i organizacije nemaju ništa protiv roda, shvaćenog kao društveni konstrukt stvoren na biološkoj činjenici pola kako bi se žene zadržale u podređenom položaju. Pod izgovorom borbe protiv „rodne ideologije“, poslednjih godina je stotinak poljskih opština objavilo da su to zone „slobodne od LGBT“ ili „zone bez LGBT ideologije“.

Ovakva retorika može imati ozbiljne implikacije u pogledu ženskih prava. Trenutno ekstremno desničarske stranke i organizacije kao što su „Ujedinjena Poljska“ i „Pravni poredak“ prikupljaju potpise za narodnu inicijativu, čime pokušavaju da zaustave primenu Istanbulske konvencije, odnosno Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Napad na Istanbulsku konvenciju je napad na reprodukivna prava žena, što ne podrazumeva samo pravo na rani prekid trudnoće, već i kriminalizaciju prisilnog abortusa i sterilizacije. Time ova konvencija zaista udara na tradicionalističke temelje, jer insistira na strukturnom rešenju problema muškog nasilja. Ekstremna desnica od početka aktuelne zdravstvene i socijalne krize zbija redove, nastojeći da organizuje blok država – Mađarsku, Slovačku, Hrvatsku, Ukrajinu i Sloveniju – koje bi trebalo da formulišu konvenciju o zaštiti obaveza i prava porodice, kao kontratežu Istanbulskoj konvenciji. Sve su ovo zemlje gde je Katolička crkva izuzetno jaka.

„Prepisivanje“ od evropskih i američkih hrišćanskih fundamentalista

Dešavanja u Poljskoj nisu toliko daleko, ni geografski, ni ideološki. Kada su 2018. godine žene iz Hrvatske progovorile o opstetričkom nasilju (nasilju tokom trudnoće i porođaja) koje su doživele, javnosti je postalo jasnije dokle može ići institucionalizovana mizoginija, udružena sa klerofašističkim organizacijama i podrškom države. Udruženje Roditelji u akciji (RODA) pozvalo je žene da na parčetu papira zapišu ono što im se dogodilo tokom porođaja i da to fotografišu, uz hešteg #PrekinimoŠutnju. Za samo nekoliko dana RODA je primila više od 400 svedočanstava žena koje su doživele traumatični i ponižavajući tretman od medicinskog osoblja pri porođaju ili kiretaži, od vezivanja za krevet i epiziotomija bez anestezije, do verbalnih napada i zlostavljanja.

Kampanja u Hrvatskoj je jasno pokazala da se invazivne akušerske prakse i dalje sprovode, najčešće bez informisanog ili ikakvog pristanka žene. Direktna posledica ovakvog tretmana jeste što sve veći broj žena iz Hrvatske odlazi u Sloveniju kako bi dobile humaniji, a često i jeftiniji tretman prilikom ranog prekida trudnoće. Iako Slovenija i Hrvatska temelje svoje zakone o abortusu na istom, nekadašnjem jugoslovenskom, zakonu iz 1977. godine, postoje jaki razlozi zašto žene iz Hrvatske prelaze granicu kako bi izvršile abortus. Jedan od njih je svakako humaniji tretman i privatnost koju dobijaju, drugi je cena, ali je možda i najznačajniji razlog epidemija prigovora savesti koji dozvoljava lekarima da odbiju izvršenje abortusa. Otkako je 2003. godine prigovor savesti legalizovan, broj lekara koji koristi ovaj institut je u porastu. Do 2018. godine, 59% medicinskih radnika koji rade u bolnicama u kojima žene mogu prekinuti trudnoću odbijalo je da izvrši abortus.

Jedna od glavnih hrvatskih desničarskih organizacija, „U ime obitelji“, na čijem čelu je bivša novinarka Željka Markić, 2013. godine je podržala referendum o promeni Ustava, čime je brak ozvaničen kao zajednica između muškarca i žene. Ta pobeda je dala vetar u leđa ekstremno desničarskim organizacijama poput ove da povedu „konzervativnu revoluciju“.

Ono što je važno reći jeste da ovakve organizacije dobijaju snažnu podršku iz inostranstva, pre svega od katoličkog lobija. Već pomenuta poljska organizacija Ordo Iuris povezana je sa istoimenom hrvatskom verzijom ove organizacije, koju finansijski i ideološki pomaže. U Hrvatskoj je takođe aktivna i katolička organizacija Human Life International iz SAD koja kontracepciju naziva „korenom kulture smrti“. Ta organizacija od 2002. godine nepovratnim sredstvima finansira hrvatske desničarske organizacije. Samo tokom 2015. i 2017. godine dodeljene su im 122.441 dolar. Dakle, ne samo da je moralna panika koja se izaziva pričom o „čedomorstvu“ i tvrdnjom da se vrši nevidljivi holokaust „ubijanjem“ dece prepisana od američkih hrišćanskih fundamentalista, već postoji i njihova direktna finansijska podrška.

Slučaj Srbije: tihi rat protiv abortusa

Nije slučajno što se u isto vreme sprovode dodatno zaoštrene mere „štednje“, promovisanje legalizacije prostitucije i „surogat“ materinstva, uz blatantno laganje o broju abortusa koji se na godišnjem nivou izvrši u Srbiji. Nije slučajno, jer žene svaku krizu plaćaju onim što je barem nominalno neotuđivo – svojim telima. Naravno, sve ovo svedoči o dvostrukim aršinima buržoaske države – dok s jedne strane veliča (srpski) nacionalni identitet i rađanje, s druge strane smanjuje naknade porodiljama.

U novembru prošle godine je na Happy televiziji bilo reči o 250 hiljada izvršenih abortusa na godišnjem nivou u Srbiji. Grupa „Ženska solidarnost“ je od Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ zahtevala da saopšti tačan broj abortusa, koji se ispostavio potpuno drugačijim od onog saopštenog na Happy televiziji – 13.901, naspram 62.372 porođaja u 2019. godini.

Ovo svakako nije usamljen primer. Slavica Đukić Dejanović je u svojim brojnim javnim nastupima insistirala na širokoj rasprostranjenosti i štetnosti abortusa po zdravlje žena, kao i na odgovornosti žena za nisku stopu nataliteta. Uz to, Inicijativa za zabranu abortusa, povezana sa ekstremno desničarskom organizacijom „1389“, a u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom, periodično sakuplja potpise u Knez Mihailovoj za zabranu abortusa. Sve ovo svedoči o tihom ratu protiv abortusa – i žena – koji se odvija različitim ideološkim sredstvima.

Zašto je pitanje prava na abortus fundamentalno za levicu

Globalna ideološka ofanziva desnice ukazuje na jednu vrlo važnu stvar – žene plaćaju kapitalističku krizu sopstvenim telima, kako je ranije rečeno. Kriminalizacija abortusa ili, drugim rečima, primoravanje na rađanje, predstavlja jedan od najeksplicitnijih vidova ekonomske i političke kontrole. S druge strane, otvorena stigmatizacija žena koje se odlučuju na abortus vodi jačanju privatnog sektora u zdravstvu, utoliko pre što je jasno da je odnošenje prema ženama koje se odluče za rani prekid trudnoće tu u najmanju ruku humanije. Međutim, to je samo kratkoročno rešenje za manji broj finansijski stabilnih žena, ali sa dugoročnim posledicama po sve druge žene, posebno one iz radničke klase. Aktuelna kovid-kriza nam odlično pokazuje šta znači nepostojanje javnog zdravstva koje bi bilo dostupno svima. Važno je takođe spomenuti da, čak ni u sistemu javnog zdravstva, abortus nije potpuno besplatan već samo jeftiniji u odnosu na privatni sektor.

Kako bi pravo na abortus bilo dostupno većini žena, neophodno je tretirati ga onakvim kakvo ono i jeste – kao medicinsku intervenciju u službi kontrole rađanja na koju žene imaju pravo. Borba za pravo na abortus znači borbu za zdravstvenu zaštitu žena koja će biti u potpunosti javno finansirana. Bez prava na dostupan i bezbedan abortus nema ni političkog subjektiviteta žena, jer je psihofizički integritet njegov osnovni preduslov. To ga ujedno čini i preduslovom za žensko i radničko oslobođenje.

Tekst preuzet sa portala organizacije Marks21!

Subscribe to Notifications