Foto:Wikipedia
Spomenik narodnom heroju Živanu Đurđeviću koji se nalazi na Debelom brdu prije par godina ostao je bez originalne table, a umesto nje postavljena je nova.
Ovog srpskg zemljoradnika koji ja pomagao partizanima četnici su živog ispekli na ražnju 25. maja 1943. godine. Sa njegovog spomenika skinuta je tabla na kojoj je rezimirana njegova životna dob, – od datuma rođenja, mesta u kome je živeo, istorija članstva u NOB-u i KJP-u sve do tragičnog i mučnog ubistva.
Umesto toga, postavljena je nova tabla na kojoj piše samo njegovo ime i prezime, uz krst a nema nikakvog opisa koji bi posjetiocima objasnio okolnosti u kojima je izgubio život.
Živan je rođen 1891. u selu Balinović kod Valjeva, u siromašnoj seoskoj porodici. Od rane mladosti suočava se sa necavladivim teškoćama oko izdržavanja porodice. Bio je simpatizer Komunističke partije Jugoslavije. Od početka ustanka je pomagao Narodnooslobodilački pokret.
Ustanak u julu 1941. godine Živan je dočekao u svom rodnom selu. Od prvog dana daje svoj doprinos oružanoj borbi. U vreme dejstva nemačkih kaznenih ekspedicija u oktobru 1941. godine našao je, u šumi blizu rodnog sela, trojicu teško ranjenih partizana. Doneo ih je noću svojoj kući, lečio i negovao. Kad su ozdravili, otpremio ih je ponovo u partizane.
U proleće 1942. godine povezao se sa Okružnim komitetom KPJ za Valjevo. Od tada pa do pogibije njegova kuća bila je sigurno sedište Okružnog komiteta. Sve veze okružnog komiteta sa Mesnim komitetom KPJ u Valjevu išle su preko njega. On je odlazio u srezove, ali i iz srezova prihvatao kurire. U leto 1942. godine primljen je za člana KP Jugoslavije.
Živan Đurđević je bio glavna veza između Okružnog komiteta partije i partijskih organizacija i partizanskih jedinica valjevskog okruga.
Ujutro 25. maja 1943. godine oko 200 četnika Nikole Kalabića opkolili su Živanovu kuću. Na mestu su ubili Milana Kitanovića, člana Okružnog komiteta KPJ, a Živana, njegova dva starija sina (starijeg Radomira i trinaestogodišnjeg Marka) i četrnaestogodišnju kćerku Cvetu vezali i posle teškog batinanja zatvorili u jedan mlekar. Živan, a po njegovom primeru i ostali, nisu ništa priznali, a za Kitanovića su govorili da je to neki čovek iz Azbukovice, koji je tu slučajno zanoćio.
Prilikom sprovođenja u četnički štab, Radomir je uspeo da se odveže, ali su ga, pri pokušaju bekstva, četnici ranili u kičmu i, ranjenog, pred očima Živana, zverski tukli i mučili dok nije izdahnuo ne rekavši ni reči. Iako je gledao kako su mu tukli, mučili i ubili sina, Živan je stalno govorio: „ne znam, ne znam…“.
Odveli su ga na Debelo Brdo i ovde pokušali poslednji put da iznude priznanje i saznaju za kretanje partizana i ilegalnih partijskih radnika. Tukli su ga, mučili i kada im ništa nije rekao, naložili su vatru i pekli mu noge na žaru. I to je bilo uzaludno, Živan ništa nije rekao. Onda su raspalili vatru, odsekli bukov ražanj svukli ga i svezali lancem za ražanj. Okretali ga pored vatre i nadnosili nad plamen. Živan ništa nije progovorio. Pekli su ga sve dotle dok nije izgubio svest i izdahnuo. Herojski je završio život u najužasnijim mukama.
Ukazom predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, 27. novembra 1953. godine, proglašen je za narodnog heroja.
Srbija je pravosnažno rehabilitovala Nikolu Kalabića u 19. maja ove godine.