Jačanje saradnje studenata i organizovanih radnika u jednom artikulisanom političkom pokretu možda je jedini potez kojim bi se zaista zakoračilo u borbu za istinske društvene promene. Piše Darko Jovanović
Kako smo došli dovde
U rano jutro 28. januara stigla je vest da predsednik Vlade Miloš Vučević podnosi ostavku; tim činom je pala aktuelna SNS-ova vlada. Iako je konkretan povod za ostavku izgledno bila Vučevićeva bliska veza sa batinašima koji su prethodne večeri u Novom Sadu napali studente palicama, pri čemu su jednoj studentkinji naneli teške telesne povrede i dislocirali joj vilicu, jasno je da je ostavku iznudio pritisak masovnog pokreta, najvećeg u novijoj istoriji Srbije.
Ko bi, do pre svega nekoliko meseci, očekivao da će režim biti primoran na ostavke više ministara, a kamoli cele vlade?
Nakon zločina prvog novembra ubrzo su počele demonstracije, kako u Novom Sadu tako i u Beogradu. Prvi protesti razlikovali su se pre po mestu organizovanja i atmosferi nego po novim metodama ili organizatorima, koji su u tom trenutku bile opozicione stranke i njima bliske aktivističke organizacije.
Ono što će ovaj pokret nadalje okarakterisati kao studentski, uz sve prednosti i mane koje takvo određivanje nosi, dogodilo se kada je SNS poslao svoje članove da nasilno razbiju petnaestominutnu blokadu ispred Fakulteta dramskih umetnosti. Studenti su na to odgovorili blokadom FDU i Rektorata Univerziteta u Beogradu. Na prvom rektoratskom plenumu izglasali su blokadu najpre fakulteta na Studentskom trgu; kasnije su se blokadi priključili svi fakulteti Beogradskog univerziteta, a potom i drugih univerzitetskih gradova u Srbiji.
Organizujući proteste, bojkote, višečasovne blokade ali i simbolične akcije, učesnici masovnog pokreta predvođenog studentima uspeli su da nateraju režim na značajne ustupke. Režim SNS-a nikada u poslednjih 13 godina nije bio ovoliko nesnađen u odgovoru na pobunu, što ilustruje gotovo komična serija „krnjih ispunjenja zahteva“, kao i ponižavajući pokušaji da diskredituje studente. Usled inicijative dela radnika i studenata, kao i preklapanja sa borbom koju su prosvetni radnici poveli ove jeseni, deo organizovanih radnika u drugim ograncima javnog sektora (pre svega u EPS-u i GSP-u) počeo je da izražava spremnost na odlučniju akciju protiv režima.
Mnoge kritike plenumskog organizovanja su sasvim validne, a napori da se plenumi predstave panaceom za društvo su neopravdani.
Dugoročne prognoze u ovako dinamičnoj situaciji unapred su osuđene na propast. Ipak, sve se češće i glasnije mogu čuti komentari koji ukazuju na ograničenja dosadašnjeg načina organizovanja u kontekstu brzih promena stanja u društvu. Zato bi trebalo da pokušamo da izvučemo lekcije iz toga šta trenutno karakteriše ovaj pokret, kako bismo imali ideju kuda i kako dalje.
Šta studenti (ne) mogu
Za početak bi trebalo razumeti da je moć studenata kao društvenih aktera ograničena, čega su i oni sami vremenom postali svesni. Njihova oružja u ovoj borbi su snažan legitimitet koji uživaju u društvu i veća količina slobodnog vremena koje imaju na raspolaganju, usled čega im organizovanje na fakultetima prirodno „dolazi“. Uz to, studenti su u takvom položaju da pobunom mogu manje da izgube od radnika, budući da se ne nalaze pod značajnijim pritiskom poslodavca, odnosno državnog aparata. To naravno ne važi za sve studente, jer među njima ima sve više onih koji moraju da rade paralelno sa studijama.
Studentsko vođstvo u masovnom pokretu donelo je dve bitne novine u domaćoj politici. Prva je legitimitet koji su zavredili svesnim zaobilaženjem kompromitovane opozicije. Pokušaji režima da putem tabloidnih medija predstave pojedine stranački angažovane studente kao vođe pokreta, ili da studente kolektivno prokažu kao agente stranih ispostava, doživeli su patetičan ishod. Štaviše, ojačali su podršku studentima među narodom. Studenti tako, u očima antirežimski nastrojenog stanovništva, stiču ugled neprikosnovene avangarde koja donosi promene, i to im za sada pruža gotovo odrešene ruke u planiranju akcija.
Većini studenata iz opravdanih razloga nije draga ideja dolaska opozicije na vlast, ali isto tako nisu sigurni ni šta bi trebalo da se dogodi „dan posle“
Druga novina odnosi se na formu organizovanja. Naime, studenti su bez kolebanja odbacili kompromitovane „legitimne studentske predstavnike“ i samoorganizovali se kroz plenume. Nije bez ironije činjenica da se pokret koji je često tvrdoglavo legalistički, utoliko što insistira na „poštovanju Ustava i zakona“ kao svom krajnjem horizontu, organizovao bez ikakvog oslonca u relevantnim zakonima i statutima fakulteta; pa je povrh toga putem svojih nelegalnih, ali nesumnjivo demokratsk(ij)ih institucija, odlučio da preduzme jednako protivstatutarnu meru – blokadu fakulteta.
Uz to, studenti dosad nisu a ni ubuduće neće zvanično prijavljivati svoje akcije i skupove. Time se izbegava imenovanje organizatora, kao i mogućnost režima da na bilo koji način zabrani ili spreči akcije. Iako režimski analitičari redovno upiru prstom u ovu pojavu, ne deluje da ta protivrečnost pravi ikakvu štetu pokretu. No, ona ukazuje na raskorak u studentskoj svesti između svesne ili nesvesne percepcije da su postojeći zakonski okviri delovanja nelegitimni, i istovremenog insistiranja na poštovanju zakona.
Mnoge kritike plenumskog organizovanja su sasvim validne, a napori da se plenumi predstave panaceom za društvo su neopravdani. Ideja o institucionalizaciji plenuma kao rešenju za sve probleme ne može da nadomesti činjenicu da je glavni osnov masovnog otuđenja od učestvovanja u političkim procesima zapravo klasna vladavina u interesu manjine društva. Pa i pored svih opravdanih kritika, ne treba izgubiti iz vida da su plenumi mnogo napredniji u poređenju sa, recimo, studentskim parlamentima i opozicionim organizacijama. Ako se uzme u obzir da su studentski plenumi na čelu daleko šireg pokreta, njihov uticaj na druge grupe u društvu, kao i impuls koji su dali ka osvajanju demokratije u postojećim i stvaranju novih paralelnih institucija u kojima svi mogu da učestvuju, više nije zanemarljiv. To je vidljivo, između ostalog, u seriji upada u lokalne skupštine i zauzimanja institucija kulture.
Plenumi su pored toga pružili konkretnu mogućnost da se širi sloj studenata, koji su prethodno bili neaktivni ili pasivniji u društvenim borbama, uključi u aktivno oblikovanje pokreta i planiranje akcija, što je nesumnjivo doprinelo njihovoj repolitizaciji. Donedavno su masovni pokreti bili pod ingerencijom neodgovornih opozicionih stranaka i omladinskih aktivističkih organizacija koje su se u biti svodile na grupe drugara-liberala.
Mada sami po sebi nisu toliko radikalni, zahtevi studentskog pokreta nisu se pokazali kao politički nedomišljati. Čak su i prva tri zahteva, neupitno legalistička, prividno apolitična i ograničenog dometa, uistinu takva da bi njihovo ispunjenje podrazumevalo toliku političku katastrofu za režim da u očima šire javnosti ne postoji mogućnost stvarnog ispunjenja zahteva bez istovremenog pada režima. Pride se to što su studenti izignorisali Vučića proglasivši ga nenadležnim pokazalo kao politički delotvorno, jer su time izbegli utapanje u jalove pregovore sa čelnikom režima.
Radnička klasa silazi iz raja?
Ipak, studenti nisu celo društvo. Oni ne mogu, niti bi trebalo da budu jedini akteri u pokretu koji (potencijalno) odlučuje o sudbini čitavog društva. Najbanalnije uzev, društvo može da funkcioniše čak i pored višemesečnih blokada univerziteta – ali uz šire obustave rada koje bi pokrenuli organizovani radnici u energetici, ono bi bilo primorano da stane. Režim je vrlo svestan ove činjenice.
Ljudima je već uveliko jasno da studenti moraju da se povezuju sa „građanima“. No, naročito nakon „generalnog štrajka“ 24. januara, trebalo bi da postane jasno i da povezivanje ne treba da se svede na puko učestvovanje u studentskim akcijama. Radnici takođe moraju da se organizuju na radnom mestu, ali i šire.
Protesti organizovanih radnika, od Elektrodistribucije do GSP-a, intenzivirali su se u poslednjih nekoliko meseci, ali i dalje nema naznaka da će zaposleni u ovim preduzećima stupiti u dugotrajnije obustave rada. Svojevrsnu avangardu radničkog učešća u ovom pokretu stoga čine prosvetni radnici. Deo njih se osmelio da stupi u protivzakoniti (!) štrajk posle praznika. Sama ilegalnost ovog štrajka, pored toga što omogućava režimu da vrši veći pritisak na radnike, baca svetlo na izvanredno antiradničku prirodu tzv. Šešeljevog zakona o štrajku, koji ne pruža čak ni obim prava na štrajk predviđen ratifikovanim konvencijama Međunarodne organizacije rada. To tera pokret da se iznova suoči sa činjenicom da je isključivo oslanjanje na zakone jalov posao.
Štrajk prosvetnih radnika ukazao je i na dileme organizovanja unutar sindikata. Izdavši svoje članstvo, reprezentativni sindikati primorali su borbene radnike u prosveti da krenu da ozbiljnije preispituju okvir organizovanja unutar sektora. Reakcije variraju – od prostog iščlanjivanja iz reprezentativnih sindikata ili pak odbacivanja sindikata kao takvih, preko učlanjivanja u Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije (koji je, iako nereprezentativan, jedini podržao štrajk svojih kolega širom zemlje), do stvaranja vansindikalne Asocijacije škola u štrajku. Dalji razvoj situacije u prosveti ostaje nepredvidljiv, ali je uočljiva želja radnika da iznađu načine organizovanja koji će ih pre svega zaštiti od pritisaka tokom trajanja štrajka i posle, te pružiti mogućnost efektivnijeg organizovanja na duže staze.
Studenti ne mogu, želeli to ili ne, da budu zamena inicijativama i buntu radnika u prosveti ili bilo kom drugom sektoru. Ipak, jasno je da studentska podrška, makar samo u formi javnog saopštenja, pruža značajan impuls radnicima. Uprkos izvesnoj naivnosti kada je radničko organizovanje u pitanju, studenti su prilično intuitivno uvideli strateške mogućnosti saveza sa pobunjenim radnicima, kao i legitimitet radničkih zahteva, te su na tu temu organizovali niz javnih događaja. Solidarišući se sa radnicima i uvezujući svoju sa njihovim borbama, studenti su podstakli nivo razmatranja štrajka kao političkog oružja kakav nismo videli u skorijoj istoriji Srbije. Ujedno su pokrenuli proces u kojem radnici ponovo počinju da sagledavaju svoju ulogu kao najvažnijih političkih aktera.
Problemi u pokretu nastajali su kako iz preoptimističnog pogleda na mogućnost štrajka u većini delatnosti, nejasnog ili mlitavog rada u tom pravcu, pretpostavke da je dovoljno da sindikati samo pozovu na „generalni štrajk“ i da će on da se dogodi, pa tako i iz korozivnog dejstva ograđivanja od „politički angažovanih“ radnika i određenog antisindikalizma. Pomenuti antisindikalizam došao je u paketu opšteg otklona od organizacija, pod pretpostavkom da je dovoljno (pa i bolje) da u pokretu učestvuju građani kao neorganizovani pojedinci. Bojazan od toga da pokret ne ukaljaju kompromitovane individue je razumljiva, i nije prisutna samo među studentima već i u radničkim krugovima. Međutim, pogrešno je izjednačavati sindikate sa opozicionim strankama ili očekivati da će borbeni radnici, često godinama aktivni u svojim preduzećima, biti „čisti“ od bilo kakvog političkog angažmana; uz to, politička „nevinost“ nije sama po sebi bolja. Čak i da neki radnici već jesu politički aktivni, automatsko ograđivanje od njih ne pravi nikakav otklon od upliva stranaka, već samo koči priliku da se obe borbe, studentska i radnička, uvežu i međusobno ojačaju. Studentskom pokretu je potrebna pažljivije promišljena pozicija naspram sindikata, da prevaziđe „dečje bolesti“ i zaista produbi saradnju pobunjenih radnika i studenata u najvećoj mogućoj meri.
Ovo pitanje se nadovezuje na akutni problem političke artikulacije pokreta. Naime, otklon od opozicionog delovanja ima jasan rezon – time se izbegava sudbina ranijih antirežimskih pokreta koji su propali. Međutim, postavlja se pitanje kako izbeći upliv opozicije u pokret u situaciji u kojoj izbori predstavljaju realnu mogućnost, opozicioni prvaci sve glasnije zahtevaju prelaznu vladu, a na sednici Narodne skupštine se gađaju dimnim bombama sa poslanicima SNS-a?
Uporno insistiranje na zahtevima kao jedinom i krajnjem cilju pokreta delotvorno je samo na kraće staze, jer ne rešava suštinsko političko pitanje. Prividna „kvaka 22“ izgleda ovako: izbegni političku artikulaciju i prihvati zamrznuto stanje i postepen zamor snaga, ili pak pristani da vratiš loptu nazad na teren već oprobanih opozicionih snaga i sve što dolazi s time – a najverovatniji ishod je ponavljanje poraza na neregularnim izborima. Koja je onda bila poenta otklona od opozicije na prvom mestu? Kao što crnogorski primer govori, izborni poraz režima sam po sebi nije nikakav magični lek. U traženju adekvatnog rešenja je rehabilitovana i okoštala ideja „vlade stručnjaka“, rukovođene tobože neutralnim ekspertima. Činjenica je, međutim, da nijedna vlada ne može da deluje nezavisno od širih društveno-političkih snaga, makar bila sastavljena i od najprogresivnijih stručnjaka.
Većini studenata iz opravdanih razloga nije draga ideja dolaska opozicije na vlast, ali isto tako nisu sigurni ni šta bi trebalo da se dogodi „dan posle“ – izuzev poziva na procesuiranje odgovornih iz stare postavke vlastodržaca, i nejasnih parola i opštih mesta o pravnoj državi. Istovremeno, manji, progresivniji deo studenata, koji makar u nekom obliku uviđa klasni karakter institucija države, ukazuje da bi takvim kompromisom pokret pustio niz vodu sve iole radikalnije ishode do kojih je svojim angažmanom u prethodnim mesecima doveo.
Vodilja progresivnim elementima, unutar studentskog tela ali i van njega, trebalo bi da bude insistiranje na jačanju saradnje sa organizovanim radnicima, pre svega u prosveti; pružanje podrške njihovim, ali i drugim socijalnim zahtevima – što se u izvesnom obimu već i dešava. Takva saradnja predstavlja polugu za daleko jači pritisak na režim, ali i branu protiv „ponavljanja istorije“ koje bi bilo u interesu političkih grupa što na vlasti što u opoziciji. Pored toga, potrebno je razmotriti one taktike i oblike organizovanja koje su prethodni meseci izrodili a koji su se pokazali kao funkcionalni, i raditi na tome da se razvijaju, jačaju i budu praktična potka trajnijih formi saradnje i jedinstva radničke klase, progresivnih studenata i širih potlačenih slojeva u društvu.
Baš zato što su i režim i opozicija još uvek u izvesnoj meri dezorijentisani, progresivni studenti i radnici imaju priliku kakvu ne bi smeli da propuste. Zato, šta god da nas čeka u budućnosti – izbori, prelazne i ekspertske vlade i slični već odavno ubuđali manevri establišmenta – neka nam na vidiku ostane izgradnja pokreta koji može da izađe iz okvira dosadašnje politike; ne samo po formi, već i po sadržaju.