Kuhinja i njena terasa u našem stanu su gledale na Dobrovoljačku ulicu. Ni trideset metara daleko. Preko nje sam prešao gotovo svaki dan prve polovine svog života barem dva puta. Često i deset puta. Do škole, do trafike, do samoposluge, do reke, u grad.
Ovo je lična priča. Ovo nije politička priča. Osećam gađenje i prezir prema svima koji od ličnih priča prave političke.
Odrastanje je bilo lepo. Bilo je skromno. Pomalo tesno. Ali pre svega lepo. Roditelji su završili fakultete u Beogradu i u duhu vremena šezdesetih, bez ikakve zadrške, promenili grad. I moji, i roditelji mnogih prijatelja, i roditelji moje supruge. Mogao je biti i bilo koji drugi grad. Nije bilo važno.
I nismo se delili. Po bilo kom osnovu. Čak ni po materijalnom, a kamoli nekom drugom. Bilo je samo važno ko si, ne od koga si. Poštovali smo običaje komšija, kao što su i oni poštovali naše. I kao klinci furali neku svoju furku. Slušali smo Azru i EKV, Buldožer i Kazalište, Clash i Headse. I nije nas interesovala politika. Interesovao nas je život i lepe stvari u njemu. Ovo sve je počelo da se menja krajem osamdesetih godina.
Zemlju sam napustio krajem osamdesetih. Postala je tesna. Moja porodica nije. Moji prijatelji nisu. Oni su to počeli da rade posle maja 1992.
Moj otac je bio lekar. Načelnik saniteta druge armijske oblasti. Ubijen je u sanitetskom vozilu, na prednjem sedištu, trećeg maja 1992. godine hicem u glavu iz neposredne blizine. Na 150 metara od stana u kojem sam odrastao i u kome smo živeli 25 godina, u ulici koju sam prešao hiljade puta, na mestu pored koga sam prošao hiljade puta. I kao da su se uplašili malo od toga i od prizora, nisu reagovali kada je vozač instinktivno stao na gas i uspeo da se pored svih probije i prođe, i pored unproforovog vozila izađe iz obruča i stigne do vojne bolnice.
Majka je pobegla iz stana. Čula je da se nešto desilo. Nije znala šta. Na 150 metara od stana. Samo teška i turobna slutnja kao tona na grudima. Komšije nisu htele ništa da kažu. Samo su gledale na stranu. U stanu su ostale sve lične stvari. Dokumenti. Sve porodične fotografije. Filmovi sa letovanja. Oni koji su se kasnije uselili su sve ili bacili ili razmenili sa nekim drugim. Ništa nije ostalo.
Posle par dana traganja, očevo telo je pronašla u vojnoj bolnici. Oko dozvole i transporta tela za Beograd su morali pregovarati. Trajalo je danima. Telo je primio doktor Stanković na VMA. Majci nisam dao da ocu vidi lice. Mislim da ne bi podnela. Samo mu je držala ruku. I plakala.
Svi zločini su individualni. Zna se ko je smislio i planirao ratni zločin u Dobrovoljačkoj, i šta je hteo da postigne. Zna se i ko je izvršio smišljeno, ko je izdao narađenje i ko je povukao okidač. Za svakog čoveka koji je ubijen.
Jedan zločin ne poništava drugi niti ga čini manje zločinom. Ako u razgovor o jednom zločinu uvodite drugi kao protivtežu, niste čovek.
Ko god izvrši zločin, bez obzira na to koliko “uzvišen” mu je cilj, je zločinac. Bez obzira na vašu borbu i politiku, zločin je zločin.
Bez obzira na to ko ste, zločin zahteva kaznu. Kaznu sprovodi društvo. Ne samo zbog žrtava i njihovih porodica, već prvo i prevashodno zbog sebe. Da bi moglo da se zove društvo. U protivnom, niste društvo.
Ako vam trebaju korumpirani međunarodni “tužioci” da procesuirate zločince u vlastitim redovima, niste društvo. Postoje neka druga imena za to šta ste. Ako se sakrivate iza korumpiranih međunarodnih “tužilaca” i mislite da je u interesu vašeg društva da se zločin ne kazni, niste društvo.
Sakrivati zločin je zločin. Ako to ne znate, niste čovek.
Iz arhive
Biografija Saše Radulovića
Saša Radulović, je bivši ministar privrede u Vladi Srbije. Za ministra privrede Radulović je izabran kao nestranačka ličnost na prijedlog SNS-a.
Rođen je 1965. godine u Bihaću. U Sarajevu je 1989. godine diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu, smjer Automatika i elektronika.
Ekonomski konsultant Saša Radulović iz Srbije je otišao krajem osamdesetih godina prošlog veka. U njegovoj biografiji na sajtu B92, za koji piše blog, navedeno je da je živio i radio u Nemačkoj, Kanadi i SAD. Vratio se u Srbiju 2005. godine, gdje je imao firmu i bio stečajni upravnik nekoliko preduzeća. Licencirani je stečajni upravnik i portfolio menadžer.
Od 1990. do 1994. godine radio je u Simensu u Nemačkoj i SAD, na sistemima za nadzor nuklearnih elektrana u Njemačkoj, Rusiji i SAD.
Od 1994. do 1996. godine radio je u Torontu za Antares-EDS-Amdahl kao menadžer razvojnog tima realizacione baze podataka.
Od 1996. do 1998. godine bio je potpredsednik za razvoj, a zatim član Upravnog odbora Interpa Medical Networka, čiji je proizvod bio informacioni sistem za radiologiju.
Od 1997. do 2001. godine bio je generalni direktor i član Upravnog odbora TrueSpectra, najpre u Torontu, a zatim u San Francisku i Njujorku. Kompanija se bavila razvojem servera za procesiranje slike. Sa saradnicima je patentirao arhitekturu i algoritme za procesiranje slika na serverima.
Od 2002. do 2006. godine radio je kao konsultant u investicionim kompanijama u oblastima menadžment, procena i razvoj poslovnih planova, analiza tržišta i odabir investicija.
Od 2006. godine bavi se preduzetništvom, reorganizacijom, stečajem, nenaplativim kreditima, ekonomskom i budžetskom analizom, giljotinom propisa, poreskom analizom. Radi kao savetnik Saveta Evrope, OEBS-a, Ambasade SAD, GIZ-a, NALED-a, kao i Asocijacije malih i srednjih preduzeća.
Radi i kao finansijski ekspert Republičkog i Specijalnog tužilaštva u oblasti stečaja i berze. Sa timom eksperata drži kurseve za tužioce iz oblasti privrednog kriminala.
Govori engleski i njemački jezik.