Slavoj Žižek u autorskom tekstu za Danas piše o Trampu i Zelenskom u Beloj kući.
Skandal u Ovalnom kabinetu šokirao je ceo svet, ali umesto da analiziramo njegov politički uticaj, hajde da se usredsredimo na detalje ponašanja, gestova i stila, koji mogu izgledati manje važni od pitanja o kojima je reč, ali efektivno otkrivaju više o osnovnom stavu.
Prvo što privlači pažnju jeste da smo imali dva arogantna i samouverena američka političara koji su se prema lideru Ukrajine, koji je bio pod zastrašujućim pritiskom, na ivici nervnog sloma, odnosili brutalno i bez imalo poštovanja.
Jedina zemlja koju znam čiji predstavnici pribegavaju brutalnom jeziku sličnom Trampovom je Rusija.
Predstavnica za štampu ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova napisala je: „Čudo uzdržanosti je način na koji su se Tramp i Vens ustezali da ne udare tog ološa.“
I, kao što se i očekivalo, horu se pridružio i bivši predsednik Medvedev koji je Zelenskog označio kao „kokainskog klovna“.
Ali takve izjave daju ličnosti drugog ranga, a nikada najviši lideri: na nivou javne diplomatije Tramp i Vens krše pravila koja je poštovao čak i Hitler, Staljin i Mao. Samo severnokorejski državni mediji ponekad pribegavaju sličnim brutalnostima – nije ni čudo što se Tramp otvoreno divi Kimu Džongu Unu kao dobrom vođi, a ponekad ga naziva i prijateljem.
Pre nego što je Zelenski uopšte ušao u prostoriju, jedan od zaposlenih u Beloj kući ga je ukorio da je pokazao nepoštovanje time što nije bio propisno obučen. Ceo tretman Zelenskog u Beloj kući bio je pun nepoštovanja, a ono što ga čini još gorim je to što Donald Tramp, čovek koji je postavio nove standarde u javnoj vulgarnosti, sada besramno osuđuje druge za nepoštovanje.
Krajnja opscenost je ukoriti nekoga da se ponaša bez poštovanja u formi koja je sama po sebi čin ekstremnog nepoštovanja… Jednostavan ChatGPT ima mnogo bolje manire od Trampa i Vensa kada se upustite u razgovor sa njim.
I Majk Volc je prilično neukusnom metaforom opisao način na koji je Zelenski reagovao na vest da je izbačen: „To je kao, znate, bivša devojka koja želi da se svađa, znate, sve što ste rekli pre devet godina, umesto da pomera vezu unapred“.
Dakle, da li je otvoreni sukob u Ovalnom kabinetu bio spontani ispad? Najmanje što se može reći jeste da je takav opsceni ispad tinjao, samo čekajući da eksplodira.
Treba imati na umu da se na nivou suštinskog sadržaja ništa novo nije dogodilo – ono što se upravo dešava jeste, da se izrazimo hegelovski, prelaz od „An sich ka Fur sich“ (od po sebi ka za sebe), od pukog prisustva u pozadini do eksplicitnog postavljanja sadržaja kao takvog. Međutim, ovaj prelaz menja sve: čim se stvari direktno iznesu, nalazimo se u drugom prostoru.
Iako svi u grupi dobro znaju nešto što je „samo po sebi“, to se ipak može relativizovati kao nesporazum, kao nešto ala „stvarno nismo mislili“, ali čim se to direktno kaže, ne može se poništiti.
Ovaj prelaz do „za sebe“ može se precizno locirati u slučaju sastanka u Ovalnom kabinetu: iako su tenzije bile opipljive sve vreme, sastanak je postao napet kada je potpredsednik Džej Di Vens pritisnuo Zelenskog da ne ceni pomoć Sjedinjenih Država u ratu Ukrajine sa Rusijom.
Evo tog dela razgovora:
„Vens: Samo recite hvala. Zelenski: Rekao sam vam hvala — kažem hvala američkom narodu. Tramp: Vidite, mislim da je dobro da američki narod vidi šta se dešava. Mislim da je to veoma važno. Zato puštam da ovo traje tako dugo. Morate biti zahvalni. Nemate karte. Tamo ste sahranjeni. Vi ljudi umirete. Ponestaje vam vojnika. /…/ Onda nam kažete: ’Ne želim da obustavim vatru.’ Ako biste mogli da dobijete prekid vatre odmah, kažem vam, prihvatite to da bi meci prestali da lete i da bi vaši ljudi prestali da ginu.“
Usledila je otvorena glasna svađa, nezapamćena u domenu diplomatije gde bi takva direktna brutalna razmena reči trebalo da se odvija iza zatvorenih vrata – kako su neki komentatori primetili, diplomatija je umrla u Ovalnom kabinetu. Mi – javnost -bili smo svedoci nečega što bi se očekivalo da se nađe u pregovorima niskog nivoa između mafijaških bosova.
Argument Džeja Di Vensa da je posle višegodišnjih pokušaja da se Rusija slomi oružjem došlo vreme da se pokuša diplomatija toliko je pun rupa da je njegova nedoslednost potpuno transparentna. Rat (ruska agresija) je izbio posle višegodišnjih neefikasnih diplomatskih pokušaja da se pronađe rešenje – kada je još 2014. Rusija okupirala Krim, diplomatijom se ništa nije postiglo.
Herojski ukrajinski otpor (podržan uz pomoć Zapada) nije jednostavno propao: stvorio je uslove za moguće pregovore; bez ovog otpora Ukrajina bi nestala kao država. Plus, kao što smo već videli, ko su Tramp i Vens da pričaju o diplomatiji nakon što su prekršili sva pravila diplomatije?
Naivno je tvrditi da se iznošenjem tenzija može razjasniti situacija. Prvo, kao što smo već videli, javno iznošenje stvari može sprečiti moguća rešenja jer je unelo u situaciju agresivne postupke i poniženja.
Drugo, i što je još važnije, ono što se dogodilo u Ovalnom kabinetu NIJE bio proces iznošenja istinskih tenzija: situacija je ostala potpuno mistifikovana sa Trampom očigledno ljutim na Ukrajinu i Evropu, plus sa Zelenskim koji je doveden u nemoguću poziciju – morao je da brani vitalne interese Ukrajine koje su SAD ignorisale dok je istovremeno pokazao poštovanje i zahvalnost SAD jer opstanak Ukrajine može zavisiti od pomoći SAD.
Da li onda treba da krivimo Zelenskog? Zar nije trebalo da bude svesniji potrebe za pomoći SAD i da se ponaša na obzirniji način?
Mislim da Zelenskog ne samo da ne treba ukoriti – naprotiv, treba u potpunosti ceniti njegovu tragičnu nevolju: branio se jasno i izveo kontranapad, ali je to morao da kombinuje sa ponižavajućim poštovanjem prema Trampu koji podržava rusku agendu.
Trampova tvrdnja da Zelenski ne želi prekid vatre već kontinuirani rat bila je čista i jednostavna laž: on je, naravno, želeo mir, ali – sasvim razumljivo – mir koji neće biti samo prekid vatre koji otvara prostor za rusku reorganizaciju i ponovni napad.
Ukratko, nije želeo ukrajinsku verziju primirja u Gazi koja je završila ponovnim pritiskom na Palestince da mirno napuste Gazu – odnosno, da parafraziram Klauzevicovu dobro poznatu definiciju rata kao nastavak politike drugim sredstvima, takav prekid vatre bio bi nastavak rata mirnim sredstvima.
Metafora o kartama koju je Tramp više puta koristio je takođe potpuno pogrešna – Zelenski je bio u pravu kada je odgovorio: „Ja ne igram karte“. Jevreji takođe nisu imali dobre karte u nacističkoj Nemačkoj, posebno posle 1938. godine, ali treba li im onda reći: „Izvinite, nemate dobre karte – ako želite da vas u potpunosti podržimo, to bi moglo da dovede do novog svetskog rata?“.
Kako se može raspravljati protiv takve logike? Posle ponižavajućih zahteva da pokaže više zahvalnosti u razgovoru, Zelenski je objavio kratak post na društvenoj mreži „X“: „Hvala ti Ameriko, hvala ti na podršci, hvala ti na ovoj poseti. Hvala @POTUS, Kongresu i američkom narodu. Ukrajini je potreban pravedan i trajni mir, a mi radimo upravo na tome.“
Da li je ovo gotovo kompulzivno ponavljanje „hvala“ trebalo da pokaže njegovu zahvalnost zbog čijeg nedostatka su ga kritikovali Tramp i Vens, ili u ovoj smešnoj poruci takođe postoji element ironije, namerno ili ne?
Kada Tramp evocira humanitarne razloge, iza njega uvek stoji užas. Setite se da je on takođe tvrdio da Gazu treba isprazniti iz humanitarnih razloga, ali ni u slučaju Gaze ni u slučaju Ukrajine nije postavio očigledno pitanje: ko je odgovoran za uništenje? I u Gazi i sa Rusijom, „Amerika na prvom mestu“ jasno znači posao: američki državni sekretar Marko Rubio je veličao „izuzetne mogućnosti, ekonomske i geopolitičke, koje bi i Sjedinjene Države i Rusija mogle da iskoriste kada se rat u Ukrajini završi“.
Međutim, lako je videti kako ovo veličanje biznisa nije samo ideologija samo po sebi već je i raširen konkretnim ideološko-političkim odlukama. Poslovanje samo po sebi pretpostavlja skup nepisanih pravila koja bi trebalo da se poštuju – kao što ozbiljni analitičari dobro znaju, poslovanje podrazumeva osnovno poverenje. Ova pravila krši Tramp koji time posao pretvara u brutalnu igru ucene.
Što se tiče političkih izbora: zašto tretirati Kinu kao glavnog neprijatelja i odbaciti sve „izuzetne mogućnosti“ koje saradnja sa Kinom može ponuditi? I, posebno, zašto Trampova ponovljena karakterizacija Evrope kao glavnog neprijatelja SAD, uključujući i apsurdnu tvrdnju da je EU stvorena da “s…be“ SAD?
Priča je poznata, nema potrebe da se ponavlja ovde. I takođe nema potrebe da ističemo šta bi Evropa trebalo da uradi: ako Tramp tvrdi da je EU stvorena da s…be SAD, onda OK, hajde da to uradimo, potpuno u svim dimenzijama, politički, ekonomski i vojno – ovde treba da budu otvorene sve opcije, od novog saveza sa Kinom do dedolarizacije. Ukratko, Evropa treba da se što više ujedini i proglasi vanredno stanje.
Ono što Tramp radi u svojim nepristojnim postupcima odnosi se na političke stavove koje je javno izgovarao pre više godina. Podsetimo se video klipa iz 2005. u kojem Tramp opisuje svoj pokušaj da zavede udatu ženu i ukazuje da bi mogao da počne da ljubi ženu koju će uskoro da upozna: „Ne čekam ni ja. A kad si zvezda, puštaju te. Možeš sve… Uhvati ih za p…u. Možeš bilo šta.”
Podsetite se i kako je u januaru 2015. godine, tokom sastanka sa dvopartijskom grupom senatora u Beloj kući, Tramp Haiti i neke afričke nacije nazvao „gov…im zemljama“. Ovako treba opisati fijasko Ovalnog kabineta u Trampovom sopstvenom maniru: s obzirom na poslovne mogućnosti koje nudi Rusija, Ukrajina je gov…ska zemlja, pa hajde da uhvatimo Zelenskog za „p…u“ – ja sam politička zvezda i mogu da uradim bilo šta…
Užas takvih delovanja seže i dalje od ekonomske iznude i kršenja pravila diplomatije. Kada subjekat postupa zakonito, njegova spoljna delovanja ne krše nikakve zakonske zabrane i propise; međutim, učtivost (maniri, galantnost, itd.) je više od pukog poštovanja spoljne zakonitosti – to je dvosmisleno neprecizan domen onoga što neko nije striktno dužan da radi (ako to ne čini, ne krši nijedan zakon), ali što se od njega ipak očekuje.
Ovde imamo posla sa implicitnim neizgovorenim propisima, sa pitanjima takta, sa nečim prema čemu subjekti po pravilu imaju nereflektovani odnos: nečim što je deo naše spontane osetljivosti, guste teksture običaja i očekivanja koja je deo naše nasleđene supstance običaja (ono što je Hegel nazvao Siten, a Lakan „veliko drugo“).
U tome se slučajno nalazi autodestruktivni ćorsokak političke korektnosti: ona pokušava da eksplicitno formuliše, čak i legalizuje, pitanje ponašanja. Tramp i Vens, inače veliki protivnici političke korektnosti, postupili su upravo na taj način kada su Zelenskog doveli u nemoguću poziciju direktno zahtevajući od njega da eksplicitno kaže „Hvala“.
Trampov diskurs (ovde koristim termin ne kao deo žargona, već u njegovom strogom lakanovskom smislu društvene veze koju održava govor) tako predstavlja pretnju za samu suštinu našeg društvenog života, direktno doprinosi društvenoj dezintegraciji koju primećuju mnogi analitičari.
Nedostatak manira jednostavno isključuje drugog iz komunikacije: pretvaram se da slušam svog partnera, ali ga zapravo ne čujem. Takav stav postaje masovna pojava – evo šta je republikanski senator Lindzi Grejem rekao nakon događaja u Ovalnom kabinetu: „Ono što sam video u Ovalnom kabinetu bilo je nepoštovanje i ne znam da li bismo ikada ponovo mogli da poslujemo sa Zelenskim.
Mislim da je većina Amerikanaca videla tipa sa kojim ne bi hteli da uđu u biznis na način na koji je vodio sastanak.“ Opet, termin „biznis“ je ovde indikativan. Grejem je zatim nastavio da apeluje na Zelenskog da da prednost dogovoru o retkim zemnim mineralima u odnosu na bezbednosne garancije ili prekid vatre sa Rusijom – što je bezobrazluk.
Sporazum o retkim mineralima bio je jasan slučaj brutalne iznude od strane SAD: dobijate našu pomoć ako je platite – koju Tramp procenjuje na 350 milijardi, što je definitivno više od stvarne sume – tako što ćete dozvoliti SAD da eksploatiše vaše prirodne resurse tokom predstojećih decenija.
Drugim rečima, dogovor o mineralima je bio cena koja se plaća za garancije bezbednosti – dogovor o mineralima bez bezbednosnih garancija je za ukrajinsku stranu potpuno besmislen. Cela afera postaje još opscenija ako je kombinujemo sa Trampovim i Vensovim zahtevima za zahvalnost: Ukrajina mora da kaže „Hvala!“ za pomoć i onda platite za nju.
Nije ni čudo što nismo morali dugo da čekamo na reakciju na to što se Grejem ustremio na Zelenskog ni od koga drugog do Takera Karlsona, javnog komentatora koji personifikuje vezu između Trampa i Putina (podsetimo se njegovog ultra-dobroćudnog intervjua sa Putinom):
„Jedna od najupečatljivijih stvari na jučerašnjoj konferenciji za štampu Zelenskog bila je reakcija Lindzija Grejema na nju. Njih dvojica su stari prijatelji, ali Grejem ga je odbacio u roku od sat vremena. Ovo je bilo više od obične transakcijske nelojalnosti. Bilo je to žrtvovanje jagnjeta. Lindzi Grejem zna šta sledi. Tokom protekle tri godine, uz prećutnu podršku svojih zapadnih pokrovitelja, ukrajinska vlada je počinila značajan broj teških zločina.
Ukrajinci su prodavali ogromne količine američkog oružja na međunarodnom crnom tržištu po dvadeset centi za dolar. Ovo oružje je sada u rukama naoružanih grupa širom sveta, uključujući Hamas, meksičke kartele za drogu i snage koje sada kontrolišu Siriju. Bog zna šta su Ukrajinci uradili sa patogenima u američkim biolaboratorijama u njihovoj zemlji. Čak ni američke obaveštajne agencije nisu sigurne. Ukrajinci su takođe ubili više ljudi u različitim zemljama u političkim ubistvima i pokušali da ubiju druge, uključujući američke novinare i šefa evropske države. Ovo je sve istina i sve će to u jednom trenutku izaći na videlo. Bolje je sada početi kriviti Zelenskog.“
Slučaj političkog „realizma“ ako je ikada postojao – Tramp i njegova banda vole da se predstavljaju kao „realisti“, sve vreme ponavljajući mantru da samo žele da spreče konkretnu patnju, uništenje i smrt običnih ljudi. Međutim, kao što je Džon Ganc upadljivo istakao, ono što se takvim „realističkim““ gledištem (koje je dosta praktikovao Henri Kisindžer) ignoriše jeste upravo konkretna patnja stotina hiljada pojedinaca: mi ne vidimo da je suverena nacija napadnuta, njeni gradovi uništeni, ne vidimo da se deca spaljuju, umesto toga, mi vidimo „izaslanački rat“ ili „borbu velikih sila“.
Fokusiranje na ono što zapravo vidimo čini nas opasnim sentimentalistima, ali ako iza svega toga vidimo velike sile, to nas čini dobrim, praktičnim „realistima“. U svojoj sposobnosti da transformiše stvarnost, cinizam je očigledno mnogo moćniji ideološki agens u našoj eri od fanatičnog verovanja u velike ciljeve.
Zelenski je rekao Vensu o ruskoj pretnji: „Imate lep okean i ne osećate je sada, ali ćete je osetiti u budućnosti“. Tramp je odmah uskočio: „Nemojte nam govoriti šta ćemo da osećamo!“.
Trampova arogancija ga je zavela da očigledno pogrešno protumači Zelenskog: njegovo „osećaćeš to“ nije imalo nikakve veze sa subjektivnim osećanjem, samo se odnosilo na to da je pod političkim i vojnim pritiskom, dok je Tramp to tipično protumačio kako mu Zelenski naređuje kako da se oseća – ako je iko naređivao, onda su Tramp i Vens naređivali Zelenskom da oseća zahvalnost…
U situaciji koja priliči normalnom razgovoru između saveznika, Zelenski je trebalo da odgovori da je Ukrajina ta koja zaslužuje poštovanje i zahvalnost za to što je ušla u brutalan rat da bi odbranila ne samo svoj suverenitet već i da bi zaštitila slobodu cele Evrope i na kraju samih SAD.
byka.com