Nedavna kriza na severu Kosova izbila je i ubrzo zamrla, jer niko nije želeo eskalaciju. Ali izbiće opet, jer Rusija manevriše u balkanskoj senci kako bi podstakla tenzije koje su krizu i izazvale. Trivijalni okidači pokazuju koliko je lako od varnice napraviti požar.
Vlada Kosova najavila je meru kojom se od Srba sa severa Kosova zahteva da se prijave za lokalne registarske tablice i njima zamene postojeće srbijanske. Međutim, Srbi su organizovali proteste (mediji su izvestili da je bilo i pucnjave) i blokade puteva na dva granična prelaza, zbog čega su kosovske vlasti odložile meru na mesec dana.
Srbija već dugo ima slično pravilo za kosovske vlasnike registarskih tablica na svojoj teritoriji, pa je Kosovo pokušalo da primeni isti standard. Problem je, naravno, u tome što Srbija ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, iako su je priznale SAD i još oko 100 drugih zemalja.
Bila bi to samo još jedna lokalna priča, da nije umešana u geopolitičku dinamiku koju je pokrenula ruska agresija na Ukrajinu. Kako je nedavno naglas razmišljao Vladimir Đukanović, poslanik vladajuće Srpske napredne stranke, kanališući rusko obrazloženje za invaziju na Ukrajinu, Srbija bi mogla „biti prinuđena da krene u denacifikaciju Balkana“. Izraz „prinuđena da krene“ odražava farsičnu repliku Kremlja kako ga je agresija Natoa isprovocirala da izvrši invaziju na Ukrajinu.
Đukanovićeva referenca na „Balkan“ sledi istu logiku kao i Rusija, koja podrazumeva da će cela Evropa, uhvaćena u vrtlog samodestruktivne degeneracije (LGBTQ+, istopolni brakovi, bez jasnih granica roda itd) na kraju morati da bude „denacifikovana“. Kako objašnjava Aleksandar Dugin, dvorski filozof ruskog predsednika Vladimira Putina: „Mi se borimo protiv apsolutnog zla, oličenog u zapadnoj civilizaciji, njenoj liberalno-totalitarnoj hegemoniji, u ukrajinskom nacizmu“.
Prema ovom novom konzervativizmu, nacizam, komunizam i woke hedonizam predstavljaju istu stvar. Ali stavljanje svih ovih suprotnosti u istu vreću previše je čak i za nas tvrdokorne hegelijance. Ono otkriva nedoslednost propagandista Kremlja i proruske američke i evropske alt-desnice, koja tvrdi da otelotvoruje tradicionalne hrišćanske vrednosti, dok rečima i delima podržava genocid i veliča seksualno nasilje.
Kao vodeći igrač u ovom kulturalnom ratu, Kremlj je preko svojih posrednika intervenisao ne samo na Kosovu već i u Bosni, koju je upozorio da ne pomišlja na članstvo u Nato savezu. Nažalost, zapadni levičari i pacifisti ignorišu geopolitičku dimenziju Putinovog projekta „denacifikacije“. Kako se Džeremi Korbin, bivši lider britanske Laburističke partije, nedavno požalio: „Slanje oružja u Ukrajinu neće doneti rešenje, samo će produžiti ovaj rat. Rat u Ukrajini bi mogao da potraje godinama“.
Ova pozicija podrazumeva da zapadne vlade prosto treba da puste Rusiju da okupira Ukrajinu. Čudan je to „pacifizam“ koji pritiska žrtvu (da ne sme da se brani previše energično) i njene pristalice (da ne smeju previše da pomažu žrtvi agresora), a ne agresora.
Zapadni „pacifisti“ zahtevaju da „de-demonizujemo“ Putina. Pre ili kasnije će morati da dođe do nekakvih pregovora, pa treba da ga tretiramo kao budućeg partnera. Zapravo bi trebalo da uradimo upravo suprotno: napad na Ukrajinu nas tera da re-demonizujemo Putina, ne lično već kao eksponenta opasnog geopolitičkog i ideološkog projekta.
Sve je više dokaza da se Rusija pretvara u nešto radikalno strano stanovnicima današnjih zapadnih demokratija, ali dobro poznato studentima evropske istorije. Uzmite nedavni predlog ruske liberalno-demokratske partije da se izraz „predsednik“ zameni sa „pravitel“ („vladar“). Postojeći izraz nas je, tvrde u ovoj partiji, „uvek sramotio“ jer je prvi put upotrebljen u SAD, a na ostatak sveta se proširio tek „mnogo kasnije“.
„Degenerisanost“ zapada je glavna ideološka meta nove desnice, uz nezdravu fascinaciju autoritarnim vladarima. Nedavno je Keri Lejk, republikanska kandidatkinja za guvernerku Arizone, izjavila da Donald Tramp i republikanski guverner Floride Ron DeSantis imaju „velika muda“.
To je nužna, a ne slučajna odlika nove desnice u odbrani hrišćanstva. Da bi privukli dovoljno sledbenika, njihove vođe moraju da im obezbede dobar provod („čisti višak uživanja u odnosu na obična zadovoljstva“). Ideologija koja kod svojih pristalica budi najgore porive može mobilisati milione ljudi.
Uzmimo još jedan primer: nije li ruska „mirovna vojna intervencija“ u Ukrajini poput „legitimnog silovanja“ koje je američki kongresmen Tod Ejkin, tadašnji republikanski kandidat za senat iz Misurija, definisao 2012? Prema Ejkinu, abortus treba zabraniti jer ako žena doživi „legitimno silovanje“ njeno telo će nekako znati da ne zatrudni.
Suočen s negativnim reakcijama javnosti, Ejkin se branio time da se „pogrešno izrazio“. Mislio je da postoje „legitimni slučajevi silovanja“ na koje se policija poziva „kada vrši istragu ili šta već“. Ali njegova osnovna poruka je ostala ista: ako žena zatrudni posle silovanja mora biti da je to potajno želela, jer bi u suprotnom reakcija njenog tela na „stres“ to sprečila.
Rečito je to što Putin na isti način govori o Ukrajini. Na konferenciji za novinare 7. februara ismevao je primedbe ukrajinske vlade na sporazume iz Minska i dodao: „Sviđalo se to tebi ili ne, to ti je dužnost lepotice moja“. Seksualne konotacije te izjave dobro su poznate u Rusiji i Ukrajini preko pesme „Uspavana lepotica u kovčegu“, pank rok grupe Красная плесень / Crvena buđ iz sovjetskog doba: „Спит красавица в гробу, Я подкрался и ебу. Нравится – не нравится, Спи, моя красавица. / Uspavana lepotica u kovčegu, prikrao sam se i jebao je. Sviđalo ti se to ili ne, sad spavaj lepotice moja“. Iz toga sledi da je silovanje neke zemlje ponekad opravdano. Žrtva je to tražila. Kao i kod silovanja, ono što motiviše novu desnicu nije ljubav već želja za dominacijom.
Peščanik.net/Prevela Milica Jovanović
View Comments (1)