Foto:Ilustracija
Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma – medicinskog fenomena ograničenog trajanja nekoga izraženog simptoma, koji naglo i nestaje.
Tim rečima je Danilo Kiš opisao nacionalizam nazivajući ga poslednjom demagogijom koja se obraća narodu. Iako je očigledno predvideo krizu legitimiteta vladajućih nacionalistićkih elita na Balkanu koju živimo, nije dočekao da vidi manifestaciju te kolektivne paranoje u Vučićevom režimu.
Suočen sa studentskom pobunom, blokadom fakulteta, i kako mnogi tvrde najvećim protestom u istoriji Srbije, njen predsednik u javnost je izneo podatak da raspolaže sa 17.000 lojalista koji su mu se zakleli na krv.
On je naveo i bizaran detalj da su se na osnivačkoj konferenciji “lojalisti” krvlju zaklinjali da nikada neće u koaliciju sa „žutim ološem“. Bilo ih je 1019, uglavnom su muškarci, sad ih je kaže 17.000. Još dodaje da je reč o krilu u SNS koje se sastalo u maloj crkvi o kojem može samo pozitivno da govori, iako su čak i za njegov ukus pomalo ekstremni.
„Niko od tih ljudi nikada nije napustio i uvek su se žestoko borili protiv struja koje su dolazile iz zapadnog obaveštajnog sektora. Uglavnom su oni pro-ruski orijentisani. Kad kažem pro-ruski za slobodnu, samostalnu Srbiju, ali ako moraju da biraju uvek će biti više pro-ruski. A izrazito su protiv onih koji bi danas da sprovode obojenu revoluciju, oni su spremni da se bore. Deo tih mladića ste videli kako su se suprotstavili Đilasu i njegovim batinašima, iako su bežali, izbegava i na kraju im pokazali da se ne plaše ni najmanje“, rekao je Vučić.
Pošto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić obmanuo javnost i člana SSP-a Đorđa Aleksića, mene i moju trogodišnju ćerku predstavio kao Đilasove batinaše koje su “lojalisti” postrojili kao miševe, tražim da javnosti on, ali i nadležni organi odgovore na sledeća pitanja:
— Valentina Reković (@VanjaR) January 1, 2025
1. Na… pic.twitter.com/0NikDKo9Sk
Pravljeni na kalup isti
Ako probate iz ove izjave skicirati portret lojaliste koji je muškarac, pro ruski nastrojen, veruje u teorije zavere, obojene revolucije, a njegovi stavovi su toliko ekstremno desni da je to čak i Vučiću previše, dobićete ljude koje je državna propaganda zasnovana na lažima, poluistinama i probranim fragmentima stvarnosti godinama oblikovala „na kalup isti“.
Na okupljanjima ljudi opisanog prifila često ćete čuti pjesmu „ komunjare, komunjare vi volite samo pare, svi ste vi komunisti pravljeni na kalup isti“. Ali što bi Horacije rekao de te fabula narratur – ova je priča o vama.
Jer pored njih 17.000 ili koliko već ih ima, 10.000 „sjevernokorejskih komunjara“ danas „vraća ruski Kursk“ i „brani pravoslavlje u Ukrajini od mrskog Zapada“, a oni koji u te postulate veruju za to vreme na krv se zaklinju da će braniti Vućićevu vlast. Zašto? Pa zato što se uvek klade na sigurno i na svoj sopstveni ćepenek!
Ako pogledate zašto su izgubili ratove 90-ih, vidjećete da je jedini cilj njihove politike bila vlast u Beogradu a ne brojni postulati u koje su se kleli.
-„Ako mi izgubimo ovaj rat ostadosmo mi ipak u Beogradu, Beograd nam neće okupirati. A šta ćete vi?“ Ode kapetan Dragan u svoju Australiju svojim avionom, a vi, šta ćete vi?”, upitaće Vojislav Šešelj krajiške Srbe u Benkovcu još 1991. godine.
I ovo predviđanje postaće gorka stvarnost. Kada je pala Krajina 1995. godine izdali su jedno saopštenje prepuno opštih mjesta, rukovodstvu Republike Srpske kojem su obećavali “Srbiju do Tokija” na kraju su uveli sankcije, Srbe na Kosovu bezbroj su puta ostavili na cjedilu ali vlast u Beogradu su uvek bili spremni braniti do kraja što se videlo 5. oktobra.
Samo je odbrana vlasti veličanstvena, sve ostalo je kaljuga
Vučićev SNS nastaće kasnije tako što su on, Tomislav Nikolić i ostali odbacili Šešeljeve postulate i proklamovane ciljeve kako bi došli na vlast. U njihovu odlučnost da tu vlast brane do kraja ne treba nikad sumnjati iako po pjesmama koje pjevaju „oni nisu ti koji vole samo pare“.
O komunistima možete pričati šta hoćete, ali milioni su ih ginuli za ideale u koje su verovali, u ratovima koji su bili unapred izgubljeni. „Lojalisti“ sa druge strane uvek se klade na sigurno, a ono što je sigurno ne može biti udaljeno dalje od njihovog ćepenka. Svaku ideologiju koja prevazilazi ćepenak – uključujući tu i brojne putinističke postulate u koje kunu – sa gnušanjem odbacuju onda kad prevazilaze pseudofilozofiju ćepeneka ili osnovnog cilja „opstanka na vlasti“.
Jer “samo je odbrana vlasti veličanstvena, sve ostalo je kaljuga” uključujući ratove, mirnodopske borbe i parole “kad se vojska vrati” u koje su se kleli i u koje se i danas kunu. Jer 17. 000 zakletih na krv i spremnih da idu do kraja ni za jedan drugi proklamovani cilj nisu imali osim za očuvanje vlasti.
Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra i započeta, kazaće Danilo Kiš u svom eseju o nacionalizmu.