Od komunističke Pepeljuge i prve dame Jugoslavije, preko suvladarke, do špijunke i žene koja je tri decenije provela u izolaciji – bez osnovnih ljudskih prava.
Od komunističke Pepeljuge i prve dame Jugoslavije, preko suvladarke, do špijunke i žene koja je tri decenije provela u izolaciji – bez osnovnih ljudskih prava.
Sve to bila je Jovanka Broz.
Udovica nekadašnjeg jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita imala je životni put koji prevazilazi maštu holivudskih scenarista.
Nekadašnji državni rukovodioci sumnjali su da ona hoće da izvrši državni udar, a pojedini su je optuživali i da je psihički nestabilna i paraonična.
Poslednje tri godine Titovog života bila je rastavljena od njega, ali ne i razvedena.
„Ne postoji osoba u koju je više učitano od Jovanke. Ona je kao tabula raza i svako je sebi dao za pravo da o njoj govori“, opisuje istoričarka Ivana Pantelić, autorka obimne monografije Uspon i pad „prve drugarice“ Jugoslavije: Jovanka Broz i srpska javnost 1952-2013.
„Ona je bila simbol Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i pojavno i vizuelno.
„Modom i stilom predstavljala je taj jugoslovenski socijalizam, koji nije bio ni zapadni kapitalizam, ali ni komunizam istočnog tipa“, kaže za BBC na srpskom ova istraživačica Instituta za savremenu istoriju.
Ministar u tehničkoj Vladi Srbije Rasim Ljajić, koji ju je kao visoki državni funkcioner upoznao 2006. godine, ovako je u izjavi za BBC na srpskom opisao Jovanku Broz: „Ona je bila jedna živa inteligencija i neverovatna bistrina sa skoro nemogućom memorijom, toliko se detalja sećala da je bilo fascinantno slušati“,
„Njena sudbina je ono što i danas intrigira. Bila je zvezda ondašnje Jugoslavije, (…) a pripisivali su joj vrlo nečasne uloge“, kaže Ognjen Karanović, istoričar i stručni saradnik Matice srpske.
Devojka sa sela
Jovanka Budisavaljević, Srpkinja iz sela Pećane, rođena je na prostoru današnje Hrvatske 7. decembra 1924. godine.
Po babi je dobile ime koje znači „blagodet od boga“.
Porodica Budisavljević bila je vrlo ugledna u Lici, a rođak joj je bio i naučnik Nikola Tesla.
Partizanima se pridružila sa 17 godina i otišla da se bori protiv nacističkog okupatora.
Tokom rata je dva puta ranjavana, a preležala je i tifus. Tada je izgubila oca i dva brata, a mlađe sestre su završile u sirotištu.
Po završetku Drugog svetskog rata 1946. prekomandovana je u Maršalat – kabinet Josipa Broza, i kasnije postaje Titova lična sekretarica.
Pedesetpetogodišnji lider se u to vreme oporavljao od gubitka emotivne partnerke Davorjanke Paunović, koja je sahranjena u dvorištu Belog dvora.
Zbog prepoznatljivog nasmejanog lica i šarma kojim je plenila, širom zemlje i sveta zvali su je „jugoosmehom“.
Milovan Đilas* o 22-godišnjoj Jovanki, kada je upoznala Tita
Jovanka je bila upadljive lepote. Ali lepote zdrave, rasne, srpske – crna kosa, bela put.
Bez koketnosti, ali ne i bez ženstvenosti – ženstvenosti prigušene, poput kaluđerica ili seljanki koje su se obrekle mužu i deci(…).
Tada je bila vitka, veoma vitka, s opasačem i u utegnutoj uniformi.
I tada, pod naherenom „titovkom“, isticala se njena bujna a svilasta kosa – nikad nisam video tako raskošno lepu kosu.
I krupne tamne oči, nad preplanulim, blago rumenim licem – oči iz kojih su izbijali strpljenje, pažnja i odanost.
Đilas je bio jedan od najbližih Titovih saradnika tokom rata i u posleratnim godinama, ali i prvi disident nekadašnje Jugoslavije, više o njegovoj genezi odnosa Jovanke i Tita možete pročitati ovde.
„Nema ništa čudno u tome da službe odaberu nekog proverenog da bude u blizini lidera. Ipak, niko nije mogao Tita da natera da bude sa Jovankom, tu se rodila ljubav“, kaže Ognjen Karanović.
Bajkoviti period
Godine 1952. postaje Brozova treća supruga, ali i prva „prva dama“ u modernom shvatanju tog pojma.
„Tito jeste bio bonvivan (čovek koji voli život i uživa u njemu), ali je politički bio vrlo oprezna ličnost. Za njega je vlast bila najveća strast, a tek onda žena, deca i porodica“, ističe Karanović.
U Jokanovićevoj knjizi takozvana prva drugarica kaže da je Tita prvi put videla kroz prozor 1942. godine, a opisujući skladan život sa suprugom navodi da joj je svako jutro kuvao kafu.
Tada kreće bajkoviti deo Jovankinog puta, kada obilazi svet i upoznaje gotovo sve svetske lidere, kraljeve i kraljice.
„Bila je veoma vredna i predana u svim ulogama koje je odabrala i koje su joj dodeljene.
„A našla se u vrlo kompleksnoj situaciji, jer nikad nije bila deo političke elite i oni je nisu prihvatali“, objašnjava Ivana Pantelić.
Sa Titom je dosta putovala i upoznala gotovo sve svetske lidere i kraljeve druge polovine 20. veka
Pritom, ona je bila mlađa od predratnih partizanki i nije nikako mogla biti jedna od njih, navodi istoričarka.
„To je do kraja tužno. Žene Jugoslavije su je obožavale, a nisu je prihvatale žene koje su je okruživale. To joj je bila velika frustracija“, ističe Pantelić.
Maliciozno su, dodaje, govorili da je „Tito vodio kod (tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora) Vladimira Velebita u Rim da je nauči etikeciji“.
„Ona je bila devojka sa sela, ali ni oni koji su joj to zamerali nisu bili aristokratija“, ističe Pantelić.
Prva drugarica i Titov „bodigard“
Ipak, ne može se smatrati da je bila bez uticaja.
Svedočila je da je njena ideja bilo formiranje pokreta Nesvrstanih, koji je predstavljao protivtežu blokovskom svetu tokom Hladnog rata.
Njena dužnost je između ostalog bila da bude „poslednji prsten Titove odbrane“.
„To znamo i iz njenog svedočenja, trebalo je da ga zaštiti ako svi ostali zakažu i zato je uvek nosila pištolj sa sobom u ličnim stvarima.
„U Americi joj je slučajno ispao iz torbice, što su primetili ljudi iz administracije predsednika Ričarda Niksona“, ističe Karanović.
Jovankin položaj dodatno je otežavalo što nije imala formalno obrazovanje.
Upisala je studije svetske književnosti, ali nikada nije diplomirala.
„To je njoj uvek predstavljalo teret i na neki način oduzimalo legitimitet. Možda je baš zbog toga nekad bila nemilosrdna prema osoblju, ali gostima je ostala u najlepšem sećanju“, ističe Pantelić.
U protokol je uvrstila elemente vizantijskog carskog i britanskog kraljevskog protokola, dodaje istoričarka.
„Znam pouzdano da su je mnogi doživljavali drugačije i žalili se na nju, ali ja govorim samo o svom ličnom iskustvu, prema meni je uvek bila ne samo učtiva nego čak i naglašeno ljubazna.
„Predstavljala me je kao `književnika, koji je pristao da nam pomogne`, nikada kao osoblje plaćeno da joj bude na usluzi“, svedočio je Titov i Jovankin dugogodišnji prevodilac Ivan Ivanji u tekstu za Vreme.
Monografija Ivane Pantelić je, inače, prvi i vrlo redak primerak naučnog rada posvećenog Jovanki Broz.
Muzej Jugoslavije
Nesvrstani – Tito, Nehru i Naser na Brionima
Istoriografija se njom malo bavila.
„Teško ju je rekonstruisati jer nije imala javnu funkciju, a zapisi posebno iz sedamdesetih godina o njoj su na granici da pređu u tabloidno“, navodi istoričarka.
U tom delu citira slovenačkog istoričara Jožu Pirjevca koji Jovanku Broz u knjizi „Tito i drugovi“ naziva „jugoslovenskom Ksantipom“.
Ksantipa je bila supruga antičkog filozofa Sokrata i simbol je svadljive žene.
Jovanku su 1975. faktički uhapsili i iz Igala sproveli u Beograd, gde je osnovana posebna političko-lekarska komisija koja je trebalo da proveri njeno duševno stanje.
„Burna ispitivanja završena su uz konstataciju da Jovanka nije upletena ni u kakvu zaveru, da je samo paranoična i da bi za Tita bilo najbolje da se s njom rastane.
To nije učinio, nego se s njom ponovo pomirio i čak joj dopustio da se osveti ‘neprijateljima`“, navodi Pirjevec.
Hapšenje i izolacija
Ipak, u godinama koje su usledile ona je iz Užičke 15 u kojoj je živela sa Titom preseljena u kuću u Bulevar mira, takođe na Dedinju.
„Održano je gotovo 50 sednica državnog rukovodstva kojima je ona bila jedina tačka dnevnog reda.
„To je bila klasična borba za vlast“, ističe Karanović.
Izolacija je bila takva da joj nisu dozvolili ni da obiđe Tita u Ljubljani kad je bio bolestan i operisan.
Jovanka Broz je govorila da je „kriva bez krivice i osuđena bez suda“.
„Zato što sam znala više od svih tih špijuna zajedno ko je Titu bio odan, a ko nije. Ko je odavno radio protiv njega i protiv Jugoslavije“, rekla je Jovanka Broz 2010. za Politiku.
Kada je Tito umro 1980. neko vreme provela je u kućnom pritvoru.
„Osporavano joj je čak i pravo da prisustvuje sahrani, ali je Indira Gandi uslovila svoj dolazak njenim, pa su pristali“, kaže Karanović.
U narednim decenijama živela je usamljeno i retko je davala intervjue.
„I otkada su me te noći u spavaćici i pod oružjem izbacili iz Užičke 15, ja sam od tada u izolaciji, tretirana kao kriminalac, a dugo godina bez oružane pratnje nisam mogla ni nos da promolim iz dvorišta kuće“, rekla je Broz u knjizi Žarka Jokanovića Moj život, moja istina.
Godinama se spekulisalo da je pisala memoare koji bi mogli da diskredituju nekog od državnih rukovodilaca. Pretili su joj ubistvom, ali i da će ubiti njene sestre.
„Sve haljine i bunde koje su joj ostale u kući našla je posle nekog vremena rasparane po šavovima, jer su sumnjali da se tu kriju mikrofilmovi i neki podaci“, ističe Pantelić.
Kao glavnog krivca za takav rasplet označila je tadašnjeg šefa tajnih službi Staneta Dolanca, za kog je u knjizi tvrdila da je „nemački špijun“ i da je bio deo Hitler-jugenda – nacističke omladine.
Dolanc je, pak, naredio da ona bude stalno pod nadzorom službi bezbednosti.
„Pune 42 godine, od 1971. do kraja života, 20. oktobra 2013. bila je pod potpunim nadzorom tajnih službi, po čemu je verovatno apsolutni svetski rekorder“, pisao je novinar i publicista Dragan Bisenić u Danasu.
Bisenić je intervjuisao Jovanku Broz u više navrata od 2010. do 2013. godine.
Izolacija Jovanke Broz nije bila samo temeljna, dodaje on, nego i ponižavajuća.
„Kuća u Bulevaru mira 75 u kojoj je živela bila je ruina koja je prokišnjavala.
„Prijatelji koji su je zvali telefonom, nisu mogli da je dobiju, a pisma koja su pisali, nikada nisu stizala“, istakao je Bisenić.
Borba sa dna
„To je bila stravična sudbina, ali mnogo više mi se dopada, ako tako mogu da kažem, Jovanka Broz posle 1980. godine.
„Našla se na dnu, ali odlučuje da se javno i dosledno bori za ono što joj pripada“, ocenjuje istoričarka Ivana Pantelić.
Dosledno je pisala saopštenja i zahtevala da se reši pitanje Titove imovine.
Živela je samo od državne apanaže, iako je imala dva osnova za penziju – kao Titova udovica i potpukovnik Jugoslovenske narodne armije.
Do kraja života nije je dočekala.
Raspadom Jugoslavije tokom devedesetih ostala je i bez države.
Gotovo 30 godina bila je bez pasoša, lične karte i zdravstvene knjižice.
„To je bila velika sramota da se bilo koja zemlja na taj način ophodi prema nekome.
Ipak, to je pokazalo da i kad se zemlja raspala nisu nestale obaveštajne službe sa kojima je ona imala problem“, kaže istoričar Karanović.
Kuća bez grejanja
Bivši član Saveta ministara Državne zajednica Srbije i Crne Gore Rasim Ljajić kod Jovanke Broz bio je prvi put 2006. i tada je kuću u kojoj se nalazila zatekao u katastrofalnom stanju.
„Kad sam otišao sećam se bio je februar mesec imao sam utisak da je obukla sve što je imala na sebi, toliko je bilo hladno. Mislim da je bilo -11 stepeni napolju, a nigde u kući nije bilo grejanja.
„Kuća je bila oronula, zastarela, bukvalno nemogući uslovi za život.
„Nisam mogao da verujem da neko može tu da živi“, kaže Ljajić za BBC na srpskom.
Kuća u kojoj je živela Jovanka Broz nedavno je renovirana i u nju bi trebalo po najavama da se uskoro useli mandatarka nove Vlade Srbije Ana Brnabić.
Iako se u medijima pominje kao „Jovankina vila“, Titova udovica nikad nije smatrala svojom već državnom imovinom.
Najpre se posvetio tome da joj uvedu grejanje, bar u dnevnoj i spavaćoj sobi, a 2009. godine dobila je i lična dokumenta.
Relativno često ju je obilazio i izgradili su odnos poverenja.
Jednom joj je u posetu doveo Svetka Kovača, tadašnjeg šefa Vojno-bezbednosne agencije, da je uveri da službe više nisu protiv nje.
„Svetko se setio kad je kao stažista ili vojnik bio u Herceg Novom da su u poseti bili Tito i Jovanka i ona odjednom kaže `da, to je bilo 16. avgusta te i te godine`.
„Mi smo se pogledali, nismo mogli da verujemo, mislio sam da je skrivena kamera, svih detalja se sećala“, opisuje Ljajić.
Nagovarao ju je da napiše memoare, ali nije u potpunosti uspeo.
Zvali su je i domaći i strani mediji da govori, nudili novac, ali nije želela.
Zajedno sa Ljajićem u poseti joj je bila i bivša zamenica američkog ambasadora u Beogradu Dženifer Braš.
Braš se bavila istorijom Jugoslavije i molila ga je, kaže, da je povede kod Jovanke jer ona nije primala nikog osim njega i koga on povede.
Ostali su dva sata u razgovoru i Amerikanka je bila impresionirana, dodaje Ljajić.
„Posle je Vikiliks objavio sve što smo pričali, iako je bio privatni razgovor“, kroz osmeh svedoči ministar.
Dva meseca pred smrt provela je na bolničkom lečenju.
Ispunjena joj je poslednja želja da bude sahranjena pored Tita u Kući cveća.
„Jovanka Broz je bila živi svedok istorije, niko nije bio na izvoru kao ona. Sve drugo su interpretacije, a ona je bila učesnik dešavanja“, zaključuje Ljajić.
Jugoslovenska Džeki Kenedi
Američka medijska kuća, Asošiejted pres (AP) u vreme kada je sklopljen brak između nje i Josipa Broza objavila je anketu prema kojoj je Jovanku Broz, pored egipatske faraonke Nefertiti i Merilin Monro, svrstala među tri najlepše žene u istoriji sveta, navodi se u monografiji Ivane Pantelić.
I u drugoj deceniji 21. veka Jovanka Broz je inspirisala kreatore da prave revije inspirisane njenim oblačenjem i neizostavnom punđom, po kojoj je bila prepoznatljiva.
Pojedini su je nazivali „jugoslovenskom Grejs Keli i Žaklinom Onazis“.
Modnim stilom prve drugarice SFRJ, bavila se antropološkinja Danijela Velimirović, citira istoričarka.
„Iako nije lako utvrditi ko su zapravo bile osobe koje su kreirale i osmišljavale imidž Jovanke Broz, sasvim je izvesno da je ona većinom nosila kreacije jugoslovenske modne industrije, kao i one izrađene u malim, privatnim modnim ateljeima, i na taj način popularizovala zemlju“, navodi Pantelić.
Buka.com