Govori:Želimir Žilnik
Baletić se osmeli da pita: “Druže Kočo, kad govorimo o našem zlatnom dobu spoljne politike, to ste Vi smišljali i vodili?” Koča odbrusi: “Ne pričajte gluposti! Sa Titom sam bio kod 290 šefova država, vlada ili suverena, 289 su vodili beleške, šta Tito govori. Jedino Čerčil nije držao olovku u rukama”
Početkom pedesetih teku pregovori sa Pentagonom o saradnji i bezbednosti. Dobijena jevelika vojna pomoć, tenkovi, avioni, naoružanje, elektronska oprema. Pregovore vodi načelnik Generalštaba JNA, Koča Popović.
Tokom rata komandant Prve proleterske brigade, zatim komandant armije, do oslobođenja zemlje, u proleće 1945. Popović se poznaje sa američkim i britanskim generalima, iz zajedničkih operacija potiskivanja Nemaca sa Balkana.
To je čovek koji 1932. godine diplomira filozofiju na Sorboni. Pridružuje se nadrealističkom pokretu. Publikuje sa Markom Ristićem knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. Objavljuje filmske kritike u Paris Soir. Odlazi kao dobrovoljac protiv Frankovih fašista u rat u Španiju. Dobija oficirski čin, kao artiljerac. Od 1953. do 1965. Koča Popović je ministar Inostranih poslova Jugoslavije, jedan od najbližih Titovih saradnika.
To su godine kada Jugoslavija uspostavlja intenzivne prijateljske i ekonomske odnose u Africi i Aziji, uz veze sa Zapadom, a od 1955. i sa Sovjetskim blokom, posle izvinjenja koje su Nikita Hruščov i Nikolaj Bulganjin uputili Jugoslaviji, 1955. godine, kada su obnovljeni odnosi. Posle Staljinove smrti.
Koču Popovića sam sreo kod kolege Branka Baletića, Branko je živeo na Dedinju, kod ženinih roditelja, visokih funkcionera iz Titovog vremena. U vrtu su pili kafu sa komšijom Kočom, kada smo naišli Baletić i ja. Puniša Perović, tako se zvao Brankov tast, hoće da nas predstavi Koči. Kaže mu da smo filmski reditelji. Koča klimne glavom. Počne da nas ispituje na francuskom jeziku. Gledamo belo, ne znamo francuski. Koča preseče:
“Kako možete da se bavite filmom, buzdovani, a ne govorite francuski? Film je tamo rođen! Pa to je kao sadašnji studenti filozofije – diplomiraju na Hegelu, a ne znaju da beknu nemački.”
Ja to iskoristim, pa krenem na nemačkom:
“Druže Kočo, u Francuskoj je film bio zabava na vašarima. Kada su se Nemci dohvatili filma, napravili su umetnost. Režiju su izmislili Murnau i Lang. Prva zvezda je bila Asta Nilsen. U Holivudu se govorilonemački, kad su ga osnovali majstori iz Budimpešte i Beča.”
Koča gleda podignutih obrva, ponudi nas da sednemo. Kaže da savremeni film ne gleda, jer ne valja ništa. Desetak godina ranije se su se pronosili rumori da je kod Tita, na projekciji Ranih radova bio i Koča Popović. I da mu se film nije dopao. Meni je neprijatno da pitam. On ništa ne kaže. A i drugo je vreme. Koča je 1972. godine podneo ostavku, tada je bio podpredsednik Jugoslavije. To nas je kopkalo. Tito, 1982. kad smo razgovarali, već dve godine nije živ. Baletić se osmeli da pita:
“Druže Kočo, kad govorimo o našem zlatnom dobu spoljne politike, to ste Vi smišljali i vodili?”
Koča odbrusi:
“Ne pričajte gluposti! Sa Titom sam bio kod 290 šefova država, vlada ili suverena, 289 su vodili beleške, šta Tito govori. Jedino Čerčil nije držao olovku u rukama.”
Mi zinemo.
“Druže Kočo, pa Tito je teško govorio i srpskohrvatski, kako je komunicirao sa strancima?”
Koča se nasmeje:
“Titu je kod nas bilo dosadno. Nije imao sagovornika. A znao je više stranih jezika nego ja. Ne gramatički briljantno, ali da razgovara je mogao. Ruski, nemački, engleski, češki, francuski… A o obrazovanju, i tu grešite. Čitao je mnogo i sve je čitao. Modernu umetnost – slikarstvo, muziku, dramu, nije cenio. Smatrao je da ima mnogo mistifikatora koji proizvode smeće. Tako je otprilike mislio i Krleža. Nisam siguran da su grešili.”
Mi vidimo, sad će se sručiti na nas. Pa će Baletić opet:
“Druže Kočo, a Vi ste ipak došli u sukob sa drugom Titom, kada ste mu podneli ostavku. Bili ste njegov zamenik, kao podpredsednik Jugoslavije.”
Koča uzdahne duboko.
“Kakav sukob, šta trabunjate. Prvo sam rekao da je greška što je sklonjeno takozvano liberalno rukovodstvo u Srbiji. Tu će mnogo mladih i stručnih biti najureno iz politike. Rekao sam mu da to nije dobro – jer za našu generaciju je krajnji moment da se povučemo. Tito je odgovorio da i on to zna. Ali, narod je ostao zatucan, traži autoritet, spasioca.”
Tito je, navodno, rekao:
“Kad skinu moju sliku u maršalskoj uniformi, koga će staviti na zid? Nekog novog karijeristu? Još je izvesnije da će na tavanu naći Franza Josefa, Kralja Petra ili Pavelića. Nemoj ići, Kočo, zaboraviće te, dok se okreneš.”
Koča Popović je umro deset godina kasnije. Bio je verovatno jedan od najbriljantnijih Srba dvadesetog veka. Na sahranu mu je došlo manje od 50 ljudi. Poslednja njegova izjava glasi:
“Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda.