Novi Dani
Mišljenja

Turista iz BiH prisjetio se atmosfere u Havani 2016. kad je objavljeno da je umro Fidel Kastro

Foto:Twitter

Navršilo se šest godina od smrti Fidela Kastra, legendarnog vođe Kubanske revolucije koji je vladao ovom zemljom preko pet decenija.

Tog 25. novembra 2016. godine prisjetio se i Vanja Zakanji, turista iz BiH koji se našao u Havani u trenutku kad je objavljena vijest o smrti Fidela Kastra

Tekst koji je objavio na Facebooku prenosimo u cjelosti.

Pise: Vanja Zakanji

Kada sam 2007. godine prvi put bio na Kubi, želja mi je bila da je posetim dok je El Comandante bio živ, i da kroz dobrovoljni rad dam svoj doprinos i pokažem solidarnost zemlji koja je toliko zadužila čovečanstvo. Tada je Fidel punio 81 godinu.

Prošlo je 9 godina od tad i ponovo sam se našao na Kubi, ovaj put na odmoru. U vreme kad smo stigli, na Kubi su se održavale velike vojne vežbe pod nazivom “Bastion 2016” koje se inače održavaju svake 4 godine, počevši od 1980. zbog povećane agresivnosti SAD-a prema Kubi za vreme mandata Ronalda Regana. Uskladile su se sa pobedom Donalda Trampa na izborima u SAD-u, koga su Kubanci takođe podsetili da su spremni, naoružani i oranizovani da brane svoju domovinu i svoju slobodu. Voditelji obučeni u vojne uniforme na TV-u su govorili o dužnostima i obavezama svih Kubanaca u slučaju agresije na njihovu zemlju, uz snimke vežbi kubanskih revolucionarnih oružanih snaga.

Na ulicama sam video nasmejane ljude na čijim licima se ne vidi beznađe niti strah uz sve problem koje imaju. Video sam ljude koji se grle i ljube kad se sretnu, kako žene tako i muškarci, čija vedrina zrači i daje nadu. Video sam nasmejanu decu koja idu iz škole držeći se za ruke, pevajući i šaleći se dok trošnim ulicama šetaju u miru i bez straha. Video sam policiju koja nije bila nabildana, istetovirana, koja je bila bez pancira i bez pune ratne opreme, bez ubilačkog pogleda, već su to bili prosečni ljudi, i niski i visoki, mršuljavi, koji su stajali svako veče i razgovarali i šalili se sa ljudima koji su se okupljali na klupama i stolicama ispred svojih kuća, koji su u svojim vozilima usput prevozili civilno stanovništvo, žene i decu do njihovih domova. Video sam slobodu, mir i život bez straha, i to je ono najlepše što čovek oseti na Kubi.

Takođe sam upoznao pojedine Kubance kojima sve to nije ništa posebno značilo, koji su mir, slobodu, male socijalne razlike, besplatno školstvo i zdravstvo, život bez kriminala i droge i sve ostalo uzimali zdravo za gotovo. Oni su sve gledali kroz svoju “kupovnu moć”. Tražili su da im donesem mobilni telefon i odeću koja mi ne treba (što su uglavnom preprodavali), čak i pastu za zube. Od kubanske tobože ispadaju zubi, bar su oni tako govorili, mada epidemiju ispadajućih zuba nisam primetio nigde na Kubi, svi su imali lepe osmehe, i čiste bele zube.

Neki se žale da im je mesečno sledovanje u hrani malo i da im je dovoljno za jedan obrok, dok istovremeno nose zlatni nakit i poprilično su punački. Kažu da Kubom vladaju braća Kastro koja donose odluke o svemu, a kada ih pitam da li oni imaju učešća u izbornom procesu i političkom životu zemlje kroz svoje radne organizacije, opštine i sindikate, onda mi kažu da dobro poznajem Kubu.

Gde god se vrte pare, tj. gde ima turista i novonastalih sitnih privatnika i trgovaca, mogu da se čuju ovakve priče koje naravno ne daju pravu sliku stvari. Kuba zaista ima dosta problema, to je očigledno i ona to ne krije, i nastoji da ih rešava i dalje dajući veliku socijalnu zaštitu svom stanovništvu, ali uvek postoje oni koji se ničega ne stide i pričaju bilo šta o svojoj zemlji samo da bi izvukli neku ličnu korist.

Tu su i turisti sa svojim velikim očekivanjima i razočarenjima kad dođu na Kubu. Znate nisu dobili sir na hamburgeru, konobar im se nije nasmejao, meso im je bilo žilavo, za doručak uz izbor od svega mogućeg nije postojao puter od kikirikija i ima muva i insekata svuda unaokolo. Kao da su došli da Kubu urede po svom ukusu.

Jednog jutra sam nešto loše sanjao pa sam se rano probudio, izašao na balkon oko pola 7 i gledao početak novog dana, autobuse koji dovoze radnike, i ljude koji su biciklima išli na posao. Ubrzo nakon toga, upalio sam TV da pogledam vesti. Imali smo lokalne kubanske kanale kao i venecuelanski TeleSur, i na prvom kanalu na koji sam prebacio stajao je tekst “Umro je Fidel Kastro”. U neverici i zbunjenosti sam prebacio na drugi kanal i u donjem levom uglu video Fidelovu sliku uokvirenu u crno, dok su voditelji obaveštavali da je sinoć, 25 Novembra u 22:29 preminuo vođa Kubanske revolucije. Nemo sam sedeo u neverici i bio u šoku.

Kad sam sišao dole, u hotelu nije bilo muzike, svi muzički programi i predstave su otkazane jer je narednih devet dana proglašeno za dane žalosti. Jedino su tiho pustili kubanskog kantautora Silvija Rodrigesa koji je opevao Kubansku revoluciju. Tako je bilo u svim hotelima. Turisti su uglavnom razumeli i poštovali ovu odluku, mada su neki išli okolo puštajući glasnu muziku na mobilnim telefonima, ne mareći ni za šta.

Na plaži su neki Kubanci igrali fudbal, smejali se, dok su drugi puštali muziku. Načuo sam i jedan razgovor gde je jedan od radnika hotela rekao da ga je baš briga što je Fidel umro, dok je bilo dosta radnika koji su bili ozbiljni.

Pitali smo na recepciji da li će negde biti knjiga žalosti gde možemo da se upišemo, i bilo im je drago što smo ih to pitali i što smo se interesovali. Rekli su da će u ponedeljak biti postavljena knjiga žalosti za goste na recepciji, a za radnike na drugom mestu u hotelu.

Na skoro svakom taksiju u Varaderu, taksisti su stavili Fidelovu sliku na šoferšajbnu. Nigde se nije čula muzika, mada je turističko mesto i dalje vrvilo od ljudi. Te večeri TeleSur je prenosio komemoraciju za Fidela koja je organizovana u Venecueli, gde su Maduro, venecuelanski državnici, kubanski ambasador, predstavnici kubanskih doktora u Venecueli, i članovi raznih venecuelanskih udruženja držali govore i uz revolucionarne i patriotske pesme davali poslednji pozdrav Komandantu uz video snimke iz njegovog života. Bilo je teško ne pustiti suzu, bilo je teško ne imati knedlu u grlu, znajući koliko je bila važna Fidelova uloga u svetu u kome je bio jedan od velikih vizionara i boraca za humani svet.

Po njegovoj želji biće kremiran a u vestima su rekli da će njegova urna proći kroz celu Kubu, i na kraju biti sahranjena u Santjagu. Takođe je želio da ni jedna ulica, trg, škola ne nose njegovo ime, niti da njegova slika stoji u javnim institucijama.

Fidelova Kuba je pokazala svu ludost i besmisao često ponavljane rečenice da je uzaludna borba takozvanih “malih naroda” koji “ne mogu ništa da urade” protiv imperijalizma svetskih sila, na prvom mestu američkog, koji moraju da se povinuju, šute i trpe iživljavanja kapitalističkih siledžija, uz povike “ko smo mi, šta smo mi”.

Takozvani kubanski “mali narod” je pokazao koliko jedna organizovana borba i slobodarska ideja koja ju vodi, mogu da promene istorijske tokove, da takozvani “mali narod” koji ima viziju budućnosti i koji se ne prepušta nikakvoj sudbini, može da se izbori za svoju slobodu, da pomaže potlačenima u Africi da se oslobode svojih kolonizatora i tlačitelja, da takozvani “mali narod” može da leči na stotine hiljada ljudi širom Južne Amerike i gde god za to postoji potreba i poziv, da jedan takozvani “mali narod” pruža nesebičnu podršku svim drugim takozvanim “malim narodima” koji nastoje da se izbore za svoj opstanak i ostanak na ovoj planeti.

U Havani ga je ispratilo skoro milion ljudi. Na televizijskom kanalu Cubavision su puštali intervjue sa ljudima koji su govorili o Fidelu i onome čime je zadužio Kubu i čovečanstvo. Govorili su o šansi koju su dobili da se razviju kao ljudi, da se obrazuju, da se leče, da se izbore za bolju budućnost svoje zemlje, da je Kuba postala izuzetno uticajna zemlja u svetu zahvaljujući svojoj anti-imperijalističkoj borbi i pomoći koju je pružila drugim zemljama da se izbore za svoju slobodu, da se njen stav i mišljenje cene širom sveta. U tome se videla sva zaostavština Kubanske revolucije, veličina Fidelove misli, dela i vizionarske slobodarske svesti, čijim plamenom su Fidel i Kuba obasjali čovečanstvo.

Pročitajte još