U jeku Hladnog rata medijski izvještaji o nuklearnim bombama, sustavima proturaketne odbrane i “uzajamno garantovanom uništenju” SAD-a i SSSR-a bili su uobičajeni a final hladnog rata početkom 80-ih donijelo je novu fazu.
Snimljeno je nekoliko filmova o nuklearnom ratu a zbog svega su milioni djece širom svjeta bili prestrašeni. .
Među njima bila je i desetogodišnja Samantha Smith iz Manchestera, Maine, koja se plašila da bi SSSR stvarno mogao pokrenuti nuklearni napad.
Propaganda u SAD-u posebno se pojačala nakon smrti dugogodišnjeg lidera SSSR-a Leonida Breženjeva kojeg je zamijenio Yuri Andropov a američki mediji negativno su ocjenili njeguv dolazak na vlast tvrdeći da on želi pokrenuti nuklearni rat.
Frustrirana i uplašena, Samantha je zamolila majku da napiše pismo novom lideru Sovjetskog Saveza kako bi saznala “zašto želi pokrenuti nuklearni rat ”.
Umjesto toga, majka joj je u šali predložila da ona napiše pismo a djevojčica je to i učinila. U novembru 1982.godine , Samantha je pisala generalnom sekretaru Komunističke partije SSSR-a sa pitanjem zašto želi pokrenuti nuklearni rat.
Dragi gospodine Andropov,
Zovem se Samanta Smit. Imam deset godina. Čestitke na novom poslu. Zabrinuta sam da će Rusija i Sjedinjene Države ući u nuklearni rat. Da li ćete glasati za rat ili ne? Ako nećete, recite mi kako ćete da pomognete da ne dođe do rata. Na ovo pitanje ne morate da odgovorite, ali želela bih da znam zašto želite da osvojite svet ili barem našu zemlju. Bog je stvorio svet za nas da bismo živeli u miru, a ne da bi ratovali.
Iskreno,
Samanta Smit”
Odgovor
Pismo je objavljeno u sovjetskim novinama Pravda i 25. aprila je dobila odgovor od Andropova:
“Draga Samanta
Primio sam tvoje pismo, koje je kao mnoga druga koju su došla nedavno do mene iz tvoje zemlje i iz zemalja širom sveta.
Čini mi se – što mogu reći po tvom pismu – da si ti hrabra i iskrena devojčica, koja podsećaš na Beki, drugaricu Toma Sojera u čuvenoj knjizi tvog zemljaka Marka Tvena. Ova knjiga je vrlo poznata i omiljena u našoj zemlji od strane svih dečaka i devojčica.
Napisala si da si uznemirena oko toga da li će biti nuklearnog rata između naše dve zemlje. I pitala si da li radimo nešto da taj rat ne izbije.
Tvoje pitanje je najvažnije pitanje od svih pitanja koje čovek može da postavi. Odgovoriću ti ozbiljno i iskreno.
Da, Samanta, mi u Sovjetskom Savezu pokušavamo da uradimo sve da ne bude rata na Zemlji. To je sve što svaki Sovjet želi. To je ono što nas je učio veliki osnivač naše države, Vladimir Lenjin.
Sovjetski narod dobro zna kakva je užasna stvar rat. Pre 42 godine, nacistička Nemačka, koje je žudela za vlašću nad celim svetom, napala je našu zemlju, spalivši i uništivši mnogo hiljada naših sela i gradova, ubivši milione sovjetskih muškaraca, žena i dece.
U tom ratu, koji se završio našom pobedom, mi smo bili u savezu sa Sjedinjenim Državama; zajedno smo se borili za oslobođenje mnogih ljudi on nacističkih napadača. Nadam se da to znaš iz časova istorije u tvojoj školi. I danas mnogo želimo da živimo u miru, da trgujemo i sarađujemo sa svim našim susedima na ovoj planeti – sa onima koji su daleko i onima koji su blizu. A posebno sa takom velikom zemljom kao što su Sjedinjene Američke Države.
U Americi, kao i u našoj zemlji, postoje nuklearna oružja – užasna oružja koja mogu trenutno ubiti milione ljudi. Ali mi ne želimo da ona ikada budu iskorišćena. Tačno zato je Sovjetski Savez svečano izjavio čitavom svetu da nikad – nikad – neće prvi koristiti nuklaerna oružja protiv neke zemlje. Uglavnom predlažemo prekid njihove dalje proizvodnje i početak uklanjanja svih zaliha na Zemlji.
Čini mi se da je suvišan odgovor na tvoje drugo pitanje: Zašto želite da vodite rat protiv celog sveta ili barem Sjedinjenih Država? Mi ne želimo ništa od toga. Niko u našoj državi, ni radnici, ni seljaci, ni pisci ni doktori, ni odrasli, ni deca, ni članovi vlade, ne žele ni veliki ni mali rat.
Mi želimo mir – postoji nešto čime smo zauzeti: uzgajanjem žita, građenjem i pronalascima, pisanjem knjiga i letenjem u svemir. Želimo mir za nas i za sve ljude na planeti. Za našu decu i za tebe, Samanta.
Pozivam te, ako ti tvoji dozvole, da dođeš u našu zemlju, najbolje ovog leta. Saznaćeš sve o našoj zemlji, upoznaćeš svoje vršnjake, posetiti međunarodni dečji kamp Artek na moru. I videćeš sama: u Sovjetskom Savezu, svi su za mir i prijateljstvo među ljudima.
Xvala ti za tvoje pismo. Želim ti sve najbolje u tvom mladom životu.
J. Andropov.”
SVJETSKI USPJEH
Medijski cirkus je bio obezbeđen, a Samantu su intervjuisali Ted Kopel i Džoni Karson, uz svakodnevne izveštaje većih američkih stanica. 7. jula 1983, Samanta je odletela u Moskvu sa roditeljoma, provevši dve nedelje kao gošća Andropova.
Tokom svog putovanja je posetila Moskvu i Lenjingrad, i provela je neko vreme u Arteku, glavnom sovjetskom pionirskom kampu u mestu Gurzuf na Krimu. Iako se Andropov, koji je već bio teško bolestan, nije sreo sa njom, razgovarali su preko telefona.
Samanta je napisala u svojoj knjizi da su u Lenjingradu ona i njeni roditelji bili iznenađeni prijateljstvom ljudi i poklonima koje su im mnogi ljudi darivali. Govoreći na novinarskoj konferenciji u Moskvi, Samanta je izjavila da su Rusi bili “isti kao i mi”.
I pored ponuđenog specijalnog smeštaja, Samanta je dala prednost Arteku. Zbog lakše komunikacije, učitelji i deca sa tečnim engleskim su izabrani da borave u zgradi gde je ona bila smeštena. Ostavši u spavaonici sa još devet devojčica, Samanta je provodila vreme plivajući, pričajući i učeći ruske pesme i igre.
Mediji su pratili svaki njen korak – slike i članci o njoj su objavljivani od strane glavnih sovjetskih novina i magazina tokom njenog putovanja i nakon njega.
Kada se Samanta vratila u SAD 22. jula 1983, njen povratak su slavili ljudi iz Mejna i njena popularnost je nastavila da raste u rodnom kraju. Ona je postala politički i mirovni aktivista, vodeći Diznijev specijal iz 1984. o politici, gde je intervjuisla nekoliko kandidata za predsedničke izbore 1984, uključujući Džordža Makgoverna i Džesija Džeksona.
Išla je u Japan sa svojom majkom, gde se srela sa Jasuhirom Nakasoneom, premijerom Japana i prisustvovala je Dečjem međunarodnom simpozijumu u Kobeu.
U svom govoru na ovom simpozijumu je predložila američkim i sovjetskim vođama da razmene unuke na dve nedelje svake godine, tvrdeći da predsednik “ne bi želeo da pošalje bombu na zemlju koju će njegova unuka posetiti”.
Kasnije je Samanta napisala knjigu Putovanje u Sovjetski Savez i uzela je glavnu ulogu glumivši sa Robertom Vagnerom u televizijskoj seriji Lime Street. Iako su mnogi ljudi u SAD prema njoj pokazivali pozitivna osećanja, izvestan deo njenih sudržavljana, uključujući mnoge emigrante iz Sovjetskog Saveza, su nepoverljivo gledali na njen put, tvrdeći da je ona samo korišćena kao propaganda.
TRAGEDIJA
Nakon leta sa snimanja Lime Street u leto 1985, Samantin avion je promašio pistu u Oburnu za 200 jardi i srušio se, ubivši sve u avionu (šest putnika i dva člana posade), uključujući Samantu i njenog oca. Mnoge špekulacije o razlogu nesreće su kružile nakon toga.
Sprovedena je istraga, a zvaničan izveštaj nije pružio podršku teorijama zavere. Kako je rečeno u izveštaju, nesreća se desila oko 22:05, a mesto pada se nalazi 1,6 kilometara južno od Oburnskog aerodroma. Izveštaj dalje kaže: “Relativni nagibni ugao i visina i brzina aviona na mestu pada nisu dopustili putnicima da prežive nesreću”.
Glavni zaključak izveštaja je da je to bila mračna i kišovita noć, da su piloti bili neiskusni i da se slučajno, desio kvar na zemaljskom radaru, mada to nije neobično i nije često kritično,
Samantu Smit je oplakalo oko 1.000 ljudi na njenom pogrebu u Augusti, Mejn, uključujući Vladimira Kulagina iz sovjetske ambasade u Vašingtonu, koji je pročitao ličnu poruku saučešća od Mihaila Gorbačova. Ipak, nije bilo predstavnika američke vlade. Ona i njen otac su sahranjeni blizu Xultona, gde je i rođena.
Ostavština
Rusi su spomenuli Samanthu na više različitih načina: u čast joj je izdana poštanska marka, a njen je naziv dobio i veliki dijamant u Sibiru, kao i nova vrsta cvijeta, asteroid kojeg je otkrio ruski astronom (3147 Samantha) , i Young Pioneer Camp koji je posjetila 1983. godine.
U Sjedinjenim Državama osnovne škole u Sammamishu, Washingtonu i Jamajci, New Yorku, dobile su ime za nju. Dekretom državne zakonodavne države Maine prvi je ponedjeljak u lipnju u Maine Dan Samantha Smitha. Samosvjesna brončana statua Samantha koja drži golubicu, s medvjedićem na nogama i američkom zastavom, sada se nalazi u državnoj knjižnici Maine. Medvjed je simbol Rusije; golub je simbol mira.
Godine 1986. Jane Smith je pokrenula Zakladu Samantha Smith. Njezina je misija bila poslati američku djecu na prijateljske putovanje u Rusiju. Više od 1.000 djece je otišlo prije nego što je Smith položio organizaciju da se odmori 1995. Nakon što je Gorbačovova Glasnostova reforma slobode u kasnim osamdesetim godinama, nakon čega je uslijedio slom Sovjetskog saveza 1991. godine, ravnatelj zaklade Donna Brustad izjavio je novinaru: Mislim da je učinjeno djelo koje je izvorno osnovano za napraviti.