Uliks Fehmiu, na jednom od mnogobrojnih okupljanja i druženja glumaca, novinara i publike na Sarajevo film festivalu je izjavio da Sarajevo teče njegovim venama.
To je rodni grad njegovog oca, supruga je u tom gradu ostvarila jednu od najpoznatijih svojih uloga u filmu „Kuduz“, a majka ga je uspavljivala starom sandžačkom uspavankom koju je sa velikim iznenađenjem čuo u tami bioskopa mnogo kasnije kad je prvi put pogledao „Ničiju zemlju“ Danisa Tanovića.
U međuvremenu, sa Tanovićem je, kako kaže, pored kolegijalnog ostvario i prijateljski odnos. Njih dvojica ponovo sarađuju nakon serije „Uspjeh“ ovog puta na filmu „Nakon ljeta“.
Ovaj film je otvorio Sarajevo Film festival a u njemu Fehmiu glumi lika zaglavljenog u životu, između nove ljubavi prema devojci koju je upoznao na otoku i ljubavi prema porodici.
Film „Nakon ljeta“ je bio samo jedan od povoda da popričamo sa poznatim glumcem. U Sarajevu je se nalazi i kao „predstavnik“ glumačke serije „Poziv“ sa kojom je nominovan za Srce Sarajeva u kategoriji najbolji glavni muški lik u drami.
Kako izgleda raditi sa Tanovićem? Ovo nije vaša prva saradnja.
Radili smo tri puta, i očigledno postoji to nešto zbog čega nastavljamo da radimo. „Nakon ljeta“ je imala jednu malu ekipu. u relativno izolovanom prostoru kao što je ostrvo Prvić na kom se snimalo. Naša prethodna saradnja je bila serija „Uspjeh“ koja je bila mnogo veći mehanizam. Međutim, u oba slučaja, Danis je uvek bio spreman. On se posvećeno bavi poslom i to je fascinantno gledati. Sve izgleda impresivno jer znate da imate kapetana broda koji je spreman da se sudara sa talasima i olujom. Vi koji ste deo svega morate da odlučite da li ste spremni da budete vođeni, što je uvek bitno za glumca, a ja u Danisa imam to vrstu poverenja i to je osnova saradnje.
U filmu tumačite lika koji je zaglavljen i bira između nove žene i novog života, i starog oslikanog u supruzi i detetu. Pričajući sa ljudima nakon filma, neki su okarkterisali vaš lik kao jedinog negativca u filmu, pogotovu žene. Da li možete da razumete tu vrstu percepcije?
Naravno da mogu da razumem, ali različita je perspektiva onog ko posmatra lik, od onog ko ga gradi i ko ga glumi. U tom kontekstu, ovaj moj ne da nije negativac već je jedan zbunjeni gospodin u godinama, koji ne zna kom bi se carstvu privoleo. Što je ipak sve ljudski i on već spada u kliše, što nije slučajno, jer znači da je to učestala pojava kad muškarac u srednjim godinama. Krene da traga za svojim identitetom i ne zna u kom pravcu da krene. On se zato i vraća na otok, na mesto za koje ga vežu lepa sećanja ne bi li se vratio na šine.
U jednoj sceni, likovi u filmu slušaju Lajbah, i baš vaš lik uzvikuje ime benda, peva, i sa radošću prepoznaje muzuku, što me je podsetilo na drugu vašu ulogu iz filma „Sutra ujutru“ koja je obeležena sličnim scenama. Koliko vas, kao Uliksa Fehmiua, ima tad u tim scenama, tj da li i vi kao vaši likovi percipirate važnost muzike i kulture osamdesetih?
Rekao bih da to prvenstveno ime veze sa autorima, i generacijom i činjenicom da je naša mladost presečena surovo kao nekakvom katanom, i da mi bezobzira što smo preživeli taj traumatični trenutak i dalje krvarimo. Mi do kraja nikad nismo isprocesuirali naše traume. I kroz dva filma koje ste pomenuli, autori su probali da progovore i o ličnim i o kolektivnim traumama pomoću kulturnog identiteta 80-ih kog smo bili svedoci i koji je bio više nego uzbudljiv i značajan. Mi smo svi deo vrste koja želi da se seća tih vremena.
Posmatrajući tok glavnog ženskog lika, autor kao da traži od nje da postane odgovorna i da ne ponavlja greške svojih roditelja. I sami smo svesni da novi problemi koji zahvataju kako svet, tak o i naš region liče na one stare probleme. Pa da li čovek mora da ponavlja greške roditelja i prethdonih generacija?
Mislim da je na kraju nemoguće izbeći one male, svakodnevne, beznačajne greške na kojima naučimo nešto. Ovo drugo što me pitate… Ovaj naš film komunicira na nežan i sentimentalan način o raznim stvarima, ali i vrednostima. Danis je uvek majstorski znao da poseje svoje ideje iako se na prvi pogled čini da je sve samo ljubavna drama ili komedija. Ovaj film govori o nekim vrednostima koje gotovo da su iščezle, a to su one vrednsoti na kojima je upravo i nastao taj Lajbah i taj novi val, osamdesete koje su prštale od kreativnosti, ali i ne samo to. Vrednosti koje su bile zdrave. Mi nismo razmišljali ranije o jednakosti među polovima jer su se podrazumevale, ili podrazumevalo se da su zdravstvo i školstvo uređeni. Neko ume da kaže jugonostalgija sa podsmehom, ali to nije nostalgija za prostorom, već za vrednostima sa kojima se ja kao ljudsko biće slažem.
cijeli intervbju pročitajte na Danas.com