Čuveni glumac Žarko Laušević koji je preminuo prošle godine u 63. godini života a osim o ulogama koje su ga učinile zvezdom domaće scene, priča se i o tragediji koja mu je obeležila život. A zapravo, te dve priče su od starta povezane.
Laušević u svojoj knjizi kao početak svoje tragične sudbine markira izvođenje predstave “Sveti Sava” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 31. maja 1990. godine.
Bilo je to gostovanje Narodnog pozorišta iz Zenice u JDP-u sa predstavom po tekstu Siniše Kovačevića, u režiji Vladimira Miličina. Laušević je tad bio u zenitu popularnosti i u predstavi je igrao naslovnu ulogu, za koju je dobio Sterijinu nagradu 1990. u Novom Sadu, ali i mnoge druge.
„Kad sam istu predstavu pokušao da odigram u svom matičnom pozorištu, dogodio se jedan od najmračnijih događaja u istoriji jugoslovenskog teatra. Vojislav Šešelj, lider Radikalne partije, pojačan sa jednim bivšim popom, Žarkom Gavrilovićem i njegovom Svetosavskom strankom, divljački su prekinuli moju predstavu i onemogućili njeno izvođenje“, zabeležio je u svojoj knjizi poznati glumac.
Problem je bila scena seksa – Sveti Sava u ovoj predstavi pre nego što se zamonašio vodi ljubav, što je za pomenute očigledno bilo jako uvredljivo po lik i delo jednog sveca.
Pedesetak pripadnika takozvanog Srpskog omladinskog bloka, predvođenih Žarkom Gavrilovićem i Vojislavom Šešeljem, pojavilo se na galeriji JDP-a, odakle su urlali patriotske parole, psovke i kletve upućene umetnicima. Uprkos tome, glumci su izašli na scenu.
„Ja vas najlepše molim da svoj sud, ma kakav on bio, sačuvate za kraj predstave“, poručio je Laušević, a onda se dogodila scena od koje će vas i danas proći jeza.
„Tragično danas izgledaju snimci na kojima se čuje kako glasovi glumaca pokušavaju da nadjačaju glasove rulje; tragično izgleda izlazak Aleksandra Berčeka na scenu i pokušaj da umiri publiku; tragično je svedočenje o tome kako je Milena Dravić otišla na galeriju u mirovnu misiju; tragična je Lauševićeva molba Gavrilovićevim pitomcima da „svoj sud, kakav god on bio“, sačuvaju za kraj predstave. Najjezivija i gotovo proročanska je scena kada Laušević, u srednjovekovnom kostimu, s rukom na grudima i uplakanim glumcima iza sebe, smirenim glasom izgovara: „Odigraćemo celu predstavu. Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde. Počećemo ispočetka“, piše Vreme.
Posle toga Lauševićev život postao je pakao
Mada je veliki broj intelektualaca, umetnika, ali i kompletno sveštenstvo osudilo sraman čin Gavrilovića i „njegove dece“, pripadnici Srpskog omladinskog bloka i Srpske svetosavske stranke su tek tad počeli da proganjaju Lauševića, prekidali su mu predstave, čekali ga ispred stana, pretili smrću njemu i njegovoj porodici…
„Da nije bilo te noći, ne bih dobijao pretnje da ću biti likvidiran. Iz istog razloga vrlo brzo posle ovog događaja ću, po savetu policije, kupiti pištolj, a posle još jednog nemilog događaja u “Bojanu Stupici”, dakle, ponovo pod istim krovom, taj isti i početi da stalno nosim sa sobom u kožnoj torbi“, opisao je početak svoje tragedije.
Nedugo zatim, u noći između 30. i 31. jula 1993. godine desila se kobna tuča u Podgorici. Dva mladića su smrtno stradala, jedan je ranjen, a Žarko osuđen, zatvoren, progonjen…
Predstava „Sveti Sava“ više nije igrana, a Nemanjićima se od tada nije niko ozbiljno bavio ni u pozorištu, ni u filmu.
Nova.rs. (15.11.2023.)