Pre par godina na nekoj proslavi u Srbiji, gde je bilo dosta javnih ličnosti, društvo je ustalo da zaigra kolo, kao što je red.
Harmonikaš kreće da svira čuvenu Šotu i tada mu prilazi jedan od političara i kritikuje ga:”Kako vas nije sramota to da svirate. Hoćete li sad da vas išamaram”.
Posle toga po novinama kreće se sa kampanjom da je ovo pesma koju treba zabraniti na svim radio stanicama i da svaki Srbin koji ima imalo morala ne bi smeo da svira ovu numeru.
Javljaju se istoričari i daju svoje argumente zašto je ova stvar za crnu listu. Nekoliko puta u štampi su apelovali da urednici radio stanica skinu ovu numeru sa svog repertoara.Medjutim, na osnovu njihovih argumenata ne može se sa sigurnošću tvrditi da su u pravu.
Podaci na kojima oni zasnivaju svoju tezu nemaju jaku podlogu, bar gledano iz prizme istorije koja je suviše ozbiljna nauka da bi se tako sudilo. Jedino moguće i prihvatljivo rešenje bilo bi da za isti sto sednu muzikolozi i istoričari, poznavaoci obe tematike, pa da krenu svaki detalj da razmotre.
Kako je nastala Šota, šta znači to ime, šta je sporno u toj pesmi?
tekst pjesme —> Radmila Todorović Babić
muzika i aranžman —> Dragan Aleksandrić
izvodjač pesme —> Nenad Jovanović
- Prije 30 godina vojnici JNA ubijeni na Holmecu – Snimak zločina objavila je austrijska televizija
- Tito o svom generalu koji je pokušao pobjeći: On i nije bio komunist, progonio je komuniste dok je bio vojnik Kraljevine…
Krenimo redom. Negde sredinom sedamdesetih godina mlada studentkinja Rada Todorović, kasnije Babić, napisala je tekst ove pesme saznavši da na Kosmetu medju Albancima ( koji se medjusobno zovu Šiptari -sinovi orla) postoji jedan stari običaj da se devojke unapred kaparišu i da im je već kao devojčicama odredjeno ko će im biti suprug.
Budući svekar je kaparisao devojku i ona ne sme da podje za drugog. U slučaju da to uradi ili da se jave dva kandidata za istu devojku, jedan od načina da se odluči kome će ona pripasti je da se oni medjusobno bore za nju. Rada je pročitala da se taj običaj negde naziva Šota ( borba za devojku).
Inspirisana time napisala je tekst i odnela ga Draganu Aleksandriću, legendi narodne muzike.
To je njen prvi tekst za narodnjake i ulazak u taj svet. Aleksandrić je uradio melodiju i aranžman i odabrao pevača Nenada Jovanovića da to snimi.
Pesma je automatski doživela veliki uspeh, a posle toga snimaju i LP ploču sa koje se i dan-danas pevaju neke pesme. Na toj ploči su pesme Nadjije, Buket belih hrizantema, Kapetan Leši…
Ovo troje ljudi nikad, nikad ne bi snimili nešto što vredja dostojanstvo srpskog naroda. Upravo ta Rada Babić i Aleksandrić su se povukli iz narodne muzike kad je počelo pod tom etiketom da se snima sve i svašta.Hteli su samo da pesmom prezentuju jedan arhaičan običaj sa tog područja.
Ne zaboravite da se to dešava u vreme kad je vladalo bratstvo -jedinstvo i kad se mislio da je svaki pedalj bivše YU naša rodna gruda.
Neko će sada od tih istoričara reći da nisu hteli , ali da su nesvesno to uradili i da je ta pesma mogla da se peva nekada, ali da posle svega što se dešavalao poslednjih godina to nema nikakvog smisla.
Dalje, u pesmi se pominju dimije i veliča se jedan običaj koji je malo morbidan: mladić odavno čeka da zaigra Šotu, sanja o tome.
On ne da je prinudjen da to uradi nego sanja o tome?!
Šote, mori, Šote
Šote, mašala,
davno želim ,Šote,
da te igram ja…
Stihovi pjesme jasno govore da se radi o jednoj igri a ne o veličanju bilo koje osobe.
I posle toga dolazi glavni argument na koji se pozivaju istoričari: pesma veliča jednu ženu monstruma – Šotu Galicu.
Šota Galica je bila ljubavnica i saborac Šabana Poluže, albanskog kačaka, saradnika okupatora koga su partizani ubili na kraju Drugog svjetskog rata.
Da bi ostavila što jači utisak na njega pojavila se priča da je Šota Galica klala srpsku decu pred njim , a onda igrala.
Ovo je već ozbiljna optužba i stvarno čudi da se tako lako donose neki zaključci i rezonovanja da su srpski muzičari snimili pjesmu o ovoj osobi.
- Kakva je bila sudbina devetorice partizana koji su 13.jula digli ustanak u Crnoj Gori? Progonili ih fašisti, nacionalisti i dojučerašnji saborci
- Obilježeno 79 godina od ustaškog pokolja Srba u Starom Brodu
Ono što se zna da je njeno pravo ime Ćerima Radiševa a ovo Šota je najvjerovatnije nadimak koji je e dobila po tome što su se dvojica vodećih albanskih kačaka borila oko nje. Šaban Poluža i njen muž Azem Galica ubijen 1924. u albanskoj pobuni na Kosovu. Šota Galica se nakon toga povukla i umrla u Albaniji 1927. godine.
Jednostavno, podaci o Šoti Galici su isuviše škrti da bi se iznosili takvi detalji kao što ih navode ovi istoričari. Sve i da su tvrdnje tačne, svoditi običaj o kojem se pjeva, a koji se prožeo kroz istoriju cijelog jednog naroda, na jednu negativnu osobu kojoj je to bio nadimak ili se tako zvala bilo bi krajnje neprikladno.
Ovo pogrešno uverenje je 2007. godine eskaliralo u nekim krugovima,a političar sa početka ove priče po pisanju medija u Srbiji vjerovatno je bio Velimir Ilić, ministar u tadašnjoj srpskoj vladi. On je javno uticao na to da se izvođenje pesme „Šote mori, šote“ trajno zabrani na Saboru trubača u Guči.
Mediji su tim povodom objavile tekst u kojem je dekan kosovsko-mitrovičkog univerziteta Dragi Malinković izneo tvrdnju da je pesma nastala kao svadbeni poklon Azema Bejte njegovoj ženi Šoti, kao i navodno usmeno predanje kosovskih Srba po kojem je Šota Galica, iz osvete posle pogibije muža, bacila u vatru šestoro srpske dece pevajući ovu pesmu.
Ovo predanje, po rečima samog Malinkovića, nema utemeljenje u istoriji. Međutim, ni Malinkovićeva izjava o nastanku pesme se ne poklapa sa istorijskim podacima o autorima ove novokomponovane srpske pesme nastale 70-ih godina 20. veka, inspirisane folklornom igrom, a za koju je muziku napisao Dragan Aleksandrić, a reči Radmila Todorović Babić.